Postoje dve vrste periodizacije treninga u trčanju. Jednu nazivaju linearna, a drugu nelinearna. To linearna nema nikakve veze sa matematičkim pojmom linearnosti.

Linearna periodizacija je kad se plan treninga podeli na periode i kad se u svakom od tih perioda akcentuje neki poseban tip treninga. Najčešća linearna periodizacija počinje sa bazičnim periodom u kom je veliki obim i rade se lagana trčanja, kako bi neki rekli: ‘’skupljaju se kilometri za kasnije”. Neki treneri smatraju da u bazičnom periodu treba da bude najveći obim. Posle bazičnog perioda može da se radi period u kom dominiraju kratki i intezivni intervali, tj. brzinski period ili period gde dominiraju tempo trčanja. Posle ide neki drugi periodi itd. Uglavnom sve zavisi od trenera do trenera i njihove filozofije. Jednom rečenicom linearna periodizacija u pojedinim periodima forsira jedan vid treninga, dok druge skroz zapostavlja ili ih radi u mnogo manjem obimu.

Nelinearna periodizacija kaže da se uvek radi sve. U toku jedne nedelje se rade sve vrste treninga. Treba da bude malo sprinta, intenzivnih intervala, tempo trčanje ili tempo intervali i dužina. Može da se desi da neki tip treninga u nekom periodu bude izbačen, ali se to radi iz nekog specifičnog razloga. Na primer ako je neki trkač sklon povredama prilikom intezivnog trčanja onda on neće raditi intezivne intervale na početku trenažnog procesa. Obim treninga postepeno raste od početka trenažnog procesa, pa sve do pred sužavanje kad je obim najveći. Obim i intezitet svih treninga postepeno se povećava.

Koja periodizacija je bolja? Nemam pojma. Sve zavisi od trenera do trenera i to kako ih oni primenjuju. Mislim da moj bivi trener Bojan Marić radi neku kombinaciju obe periodizacije. Kod njega sam uglavnom u toku nedelje imao razne vrste treninga, ali je bilo i perioda kad sam forsirao samo određene treninge. Danski trener Ole primenjuje nelinearnu periodizaciju. On intezitet treninga deli u 5 zona i tokom jedne nedelje njegovi klijenti skoro uvek rade svih 5 zona. Jedino na početku sezone se rade samo sporije zone. Američki trener Greg McMillan više koristi linearnu periodozaciju. Bred Hudson, trener po čijoj filozofiji pokušavam da treniram, koristi isključivo nelinearnu periodizaciju, tako da i ja sam težim nelinearnoj periodizaciji.

Bilo je malo učesnika na trci u Zrenjaninu. Razlog je to što su mogli da učestvuju samo registrovani takmičari, od kojih su došli samo oni koji su imali šanse za prva tri mesta. Za prva tri mesta su bile obezbeđene novčane nagrade. Došla je ekipa iz Užica i ekipa Crvene Zvezde, plus pojedinci iz drugih klubova.

Mi Zrenjaninci smo bili totalni autsajderi. Bilo nas je trojca, Steva, Goran i ja. Moj kum Nikša Papić se nije trkao.

Na stratu trke svi su krenuli jako, a ja sam zaostao već na prvom metru. Krenuo sam u skladu sa mojim mogućnostima. Da sam se zaleteo sa ostalima brzo bi puko, pa bi se kilavio do kraja. Uhvatio sam svoj ritam od oko 3:30 min/km. Ostali Zrenjaninci su se zaleteli sa srpskom elitom i to ih je skupo koštalo. Steva je odustao, a Goran je dosta usporio tako da je on jedini završio trku iza mene. Do kraja mi je tempo malo opao, slomila me je vrućina. Trku sam završio za 16:58, ali to nije bilo 5km. Sa Garminom sam izmerio stazu od 4,68km.

Jako neprecizno izmerena staza je po meni najveći propust organizatora. Iako je trka bila u samom centru grada publike skoro da nije ni bilo. Imao sam podršku babe, roditelja, brata i društva iz kluba. Nadam se da će se dogodine ova trka podići na viši nivo i da će moći da trče i rekreativci.

U petak 27. augusta se posle mnogo godina održava trka u Zrenjaninu. To ne mogu da propustim.

Organizator je AK Banat iz Zrenjanina. Svaka čast ljudima iz AK Banat koji su posle mnogo godina vratili atletske trke na ulice Zrenjanina. Start će biti oko 18:30. Trči se 5 kilometara. Staza je kružna, oko 800m i u samom je centru grada. Star i cilj su ispred opštine.

Žao mi je što neće moći da trče rekreativci. Trka je samo za registrovane takmičare i ovo će biti moja prva trka kao registrovanog takmičara. Organizatori kažu da je ovo prva trka i da će u buduće raditi na tome da ona bude za svakoga.

Voleo bih da sa mnogo boljom formom nastupim pred domaćom publikom, ali šta je tu je. Trenutno se vraćam u formu posle duge pauze, a i 5K nije moja disciplina. Daću sve od sebe i potruditi se da u konkurenciji jakih atletičara ne budem poslednji.

Po mom novom samokreirajućem trening planu završio sam uvodni period. Trajao je šest nedelja. U njemu nisam radio ništa posebno. Bilo je malo sprinteva uzbrdo za snagu nogu, po koji Fartlek u fazonu 1min brzo, 1min lagano, a ostalo su sve bila lagana trčanja.

Pre početka ozbiljnijih treninga trebalo je da testiram formu. Za to mi je poslužila trka u Šapcu pod nazivom Boj na Mišaru. Trka je dužine 6.6km, odlično za test.

Vremenske prilike su bile nepovoljne za trčanje. Temperatura preko 30 stepeni, a vlažnost jako visoka. Konkurencija je bila žestoka. Došli su skoro svi najbolji trkači iz Srbije, razlog su novčane nagrade.

Trku sam krenuo oprezno. Uopšte se nisam obazirao na druge trkače. Držao sam se svog ritma. Jedini cilj mi je bio da proverim formu bez nekih rizičnih poteza. Celu trku sam istrčao u skoro istom ritmu. Nisam se nisakim trkao. Uglavnom sam obilazio one koje je skupo koštao prebrzi start. Pred finiš sam imao snage da ubrzam i skoro u sprintu sam prošao kroz cilj.

Završio sam trku za 24:44, što je otprilike 3:45min/km. Obzirom na teško vreme zadovoljan sam sa ovim rezultatom. Forma mi je u dobrom stanju za pretstojeće treninge.

Pokušavam da treniram sam sebe. To radim tako što napišem sebi plan i korigujem ga u skladu sa tim kako mi idu treninzi. Ranije mi je planove pisao Bojan Marić. Za pisanje planova potrebno je znanje i iskustvo. Za četiri godine trčanja skupio sam prilično iskustva. Usput sam skupljao znanje, najviše od Bojana Marića, Nikole Tošića i ostalih članova Hermesa. O trčanju sam mnogo čitao po internetu i knjigama.

Imao sam sliku u glavi kako bi moji treninzi mogli da izgledaju, ali je to bilo dosta konfuzno. Bez problema sam pisao planove početnicima i onima koji se spremaju za prvi maraton, ali za nivo na kom se ja trenutno nalazim treba malo više. Javila mi se gomila sitnih pitanja na koje nisam imao odgovor. Internet članci su kratki. U njima se može naći neka jako upoštena priča ili neka priča koja se usko vezuje za neki pojedini segment treninga. Knjige koje sam čitao opet su pisale uopšteno o trčanju. Krene malo od fiziologije trčanje, pa vrste treninga, ishrana, povrede itd. Sve po malo, ali nedovoljno. To što sam znao nisam mogao lepo da spojim u kompletan plan koji bi me odveo do ozbiljnijeg trčanja.

Preko Amazona sam naručio knjigu Run Faster From the 5K to the Marathon. Njen autor je Američki trener Brad Hudson, koji sprema brdo elitnih trkača od kojih mnogi završe na Olimpijskim igrama. Knjiga je napisana sa ciljem da pomogne ljudima da treniraju sami sebe, po principima Breda Hudsona. On svoju filozofiju treninga zove adaptivno trčanje. Filozofija mu je da svaki trkač mora da pronađe svoj sistem treninga, tj. da treninge prilagodi sebi. Dve najveće greške koje trkači rade po njemu su da treniraju po tuđim planovima i da se slepo drže plana koji je napisan za mnogo u napred.

Pročitao sam knjigu i mogu da kažem da je inzvanredna. Totalno je drugačija od svih ostalih koje sam čitao. Odlučio sam se da treniram po filozofiji Breda Hudsona. U knjizi nema nikakve opšte priče. Samo je predstavljena autorova filozofija treninga. Sve što je objašnjeno deluje jako prosto. Dok sam čitao knjigu 100 puta sam pomislio kako se toga ja nisam setio.

Ukratko, suština treninga je da izabereš trku i cilj, željeno vreme na trci. Trudiš se da treniraš tako da sve što radiš bude u službi ostvarenja cilja. Naravno nemoguće je trenirati savršeno. Sve se svodi na eksperimentisanje i upoznavanje sebe, sa ciljem da svaki naredni plan bude bliži savršenom.

Ima tu svašta i ne može sve da stane u jedan članak. U buduće ću mnogo pisati o tome kako primenjujem principe Breda Hudona na sebi.

Pre par meseci moj dotadašnji klub Heremes Srbija se zatvorio. Vratio sam se da za živim u Zrenjanin, tako da sam tamo potražio novi klub.

Zrenjanin ima dva atletska kluba, Proleter i Banat. Proleter je klub sa velikom tradicijom. Postoji od 1947. Banat je novi klub koji su osnovali bivši članovi Proletera. Klasična Srpska posla. Mnogo su se svađali u Proleteru, pa su neki morali da naprave novi klub.

Ni jedan od dva kluba nema dugoprugaše, a treneri se uglavnom bave kraćim trkačkim disciplinama. Imali su iskustva sa polumaratonima, ali sa maratonima manje. Ja se i dalje držim svog eksperimenta da treniram sam sebe, mada ću sigurno mnogo naučiti od trenera iz Zrenjanina.

Moj kum Nikša Papić i ja smo postali članovi atletskog kluba Proleter. Ne postoji ni jedan razlog zašto smo izabrali Proleter, a ne Banat. Jednostavno nam je palo na pamet, ajde da se učlanimo u Proleter.

Meni je jako bezveze što mali grad kao Zrenjanin u zemlji gde je atletika na dosta niskom nivou ima dva atletska kluba. Oba kluba su jako slična. Rade najviše sa srednjoškolcima i treniraju ih za razne atletske discipline. Uglavnom imaju treninge na istom mestu i u isto vreme. Zar nije bezveze?

Zadovoljan sam sa novim klubom. Idem često na treninge u klub. Dobra je atmosvera i lepše je treninrati u društvu. Treninzi su na glavnom gradskom stadionu i odmah pored u Karađorđevom parku. Na stadionu imamo na raspolaganju atletsku stazu gde je asfaltna podloga. Super za intervalne treninge. U parku je krug oko 700m, a podloga je zapuštena šljaka pomešana sa zemljom. Super je što u parku trči jako mnogo ljudi. Razvija se trčanje u Zrenjaninu!

Glavnu trku koju sam odabrao za drugi deo sezone 2010 je polumaraton u Apatinu 24. oktobra. Iako je moja omiljena disciplina maraton odlučio sam se za polumaraton iz više razloga.

Na proleće sam se žestoko pretrenirao i imao loš maraton u Trstu. Trebalo mi je dosta vremena da se oporavim tako da sam kasnije krenuo sa treninzima za jesenju trku. Pošto nemam dovoljno vremena da se lepo spremim za maraton odlučio sam se za polumaraton. Ovo je sad veliki eksperiment jer se sam treniram, a bolje je da eksperimentišem sa lakšom trkom.

Nikad nisam trčao, a ni bio u Apatinu. Svi koji su trčali polumaraton u Apatinu kažu da su zadovoljni sa trkom. Ove godine sam već imao dva lepa putovanja, Trst i Zakintos, tako da nisam baš pri parama za još jedno putovanje.

Zadao sam sebi cilj. Probaću da se spremim za 1h i 15min polumaraton. Možda malo preambiciozno jer nikad nisam trčao ispod 1h i 20min. Videću kako pripreme budu išle.

Voleo bih da formu pred polumaraton u Apatinu oprobam na par kraćih trka. Kalendar trka u Srbiji za drugi deo sezone mi nikako ne odgovara. Trke su ili jako rano, kraj jula početak avgusta ili jako kasno, oktobar. Nema ništa između, septembar je prazan, a tada bi mi najviše odgovaralo da se trkam na kraćim trkama i oprobam formu. Videću da ipak uklopim u plan koju kraću trku.

Na proleće se vraćam maratonima.

Blog mi je u prethodnom periodu ponovo bio zapostavljen, a razlog je velika promena u mom životu kojoj je prethodilo i super letovanje. Uprkos svemu vratio sam se u akciju.

Zaposlio sam se. Dobio sam posao u Naftagasu u Zrenjaninu. Zaposlio sam se kao pripravnik preko ’’Prve šanse’’. Ovo dosta menja moj život. Do sad sam uglavnom boravio u Beogradu, ali od sad ću biti u Zrenjaninu. Radno vreme mi je od 7h ujutru do 3h popodne. To mi veoma odgovara. Kući već budem u 3:15 i ostaje mi celo posle podne slobodno za treninge i ostalo. Da sam se zaposlio u Beogradu put do posla i nazad utrošilo bi mi mnogo više vremena.

Kad sam definitivno sazano da dobijam posao, rešio sam da odem na more. Prvo odmor pa posle pos’o. Moja devojka Milica i ja smo otišli u Grčku na ostrvo Zakintos. Tamo smo proveli 10 dana i bilo je super. Oduševljen sam sa ostrvom. Svakom preporučujem da ode tamo. Jedina mana je što je sve jako skupo. Bilo je pravo uživanje, kupanje, izleti i ostalo. Upoznali smo mnogo dobrih ljudi. Najviše njih su bili iz Srbije i kao mi su koristili usluge Argus Tursa. Moji treninzi na ostrvu su uglavnom bili dugo i lagano trčanje po brdovitom terenu. Po tako lepom ostrvu trčanje i vožnja bicikla su prava uživancija. Jedanput sam iznajmio bajs i malo se vozikao po ostrvu.

Sve sam smislio što se tiče treninga do kraja sezone. Odabrao sam trke i napravio plan. Eksperimentišem trenirajući sam sebe. Za pravljenje plana i treninge sam odlučio da koristim principe Američkog trenera Bred Hudson-a. O svemu ovome ću pisati u buduće.

Blog mi neko vreme nije bio u funkciji. Server na kom mi se nalazio blog je bio hakovan. Sad je sve sređeno i nastavljam sa pisanjem.

U međuvremenu je moj dosadašnji klub HERMES SRBIJA prestao sa radom. Jako mi je žao. Pisaću na tu temu. Trenutno nemam klub. Da li ću tražiti nov ili ću biti samotnjak, videću.

U poslednje vreme mi se nije ništa dešavalo u sportskom životu. Još uvek odmaram od hroničnog umora koji me je skroz rasturio pre par meseci. Naravno nisam bio skroz pasivan. Trčkarao sam par puta nedeljno, igrao basket i malo vozio bajs. Trenutno se osećam odlično. Mislim da sam se skroz odmorio i napunio baterije. Pre par nedelja sam zacrtao da dan početka ponovnog treniranja bude 14. jun. Tako će i biti. Sledeće nedelje se skroz vraćam trčanju. Osećam se spremnim. Što je najvažnije, motivacija mi je na visokom nivou. Ovog puta neću biti pod nadzorom trenera. Pokušaću da treniram sam sebe. To je veliki eksperiment. Sve je spremno.

PONOVO U AKCIJI !!!

Taj način treniranja je besprekorno funkcionisao pune dve godine. Sve je bilo savršeno. Kad god bi me neko pitao kako treninzi, ja bih odgovarao ”odlično”. Nisam imao pojma kako to izgleda kad ne idu treninzi. Konstantno sam napredovao i skoro na svakoj trci sam obarao lični rekord. Za te dve godine sam od totalnog početnika došao do maratona od 3h. Maraton za 3h sam trčao prošlo proleće u Beogradu. Posle toga sam sa velikim ambicijama krenuo u treniranje za maratone ispod 3h, ali počeli su problemi.

Bilo je potrebno trenirati više i jače. Nastavio sam ja svoje, dobijem plan i udri. Jesenas sam u Zagrebu istrčao maraton za 2:52. Bio sam prezadovoljan tim rezultatom obzirom kako su mi pripreme za taj maraton protekle. Pred tu trku sam se osećao umorno i iscrpljeno. Skupili su mi se teški treninzi tokom leta. Sve treninge te jeseni sam radio sa bolovima u nogama. Mnoge treninge nisam mogao da trčim brzo koliko je trebalo. Sužavanje pred trku je dalo efekta i ja sam ipak dobro prošao na toj trci. Želeo sam da se više nikad pred maraton ne osećam tako loše. Tražio sam grešku u svemu, ishrani, tehnici, glavi itd, ali pravi problem tada nisam video. Pravim kratku pauzu između dve sezone i nastavljam standardno, plan i udri.

Ova sezona mi je lepo počela. O tome pišu prvi članci na ovom blogu. Palo je par ličnih rekorda i prva pobeda. Ubrzo je stanje kao pred Zagreb počelo da se ponavlja, ali je ovog puta bilo mnogo gore. Sve se završilo lošim maratonom u Trstu.

GDE JE PROBLEM?

Ne mogu sa 100% da kažem šta je problem, ali posle mnogo analize i razmišljanja sumnjam na sledeće:

Mislim da je problem ”PLAN I UDRI”.

Ne mislim da su planovi koje sam dobijao od mog trenera loši, niti da je Bojan loš trener, nego mislim da je način mog treniranja bio loš. Prilikom saradnje sa Bojanom jednu stvar mogu da tvrdim 100%, a to je da je Bojan dao sve od sebe kao moj trener i da se maksimalono trudio oko mojih treninga i oko mene.

Bojan ima preko 30 godina iskustva u sportu i jako mnogo zna. Izgradio je svoj sistem treninga i svoju filozofiju. Ima veliki broj zadovoljnih klijenata. Šta onda kod mene nije valjalo?

Sistem plan i udri je bio odličan dok sam bio na nižem nivou, ali kad je trebalo ozbiljnije da se trči to je palo u vodu. Glavni problem je bio to što sam na taj način skroz zapostavio moje telo. Kad su treninzi u pitanju nisam uopšte uzimao u obzir to kako se osećam, već sam se po svaku cenu držao plana. Dugotrajnim ignorisanjem sebe sam se postepeno uništavao. To se završilo mrcvarenjem u Trstu i totalnim psihičkim i fizičkim pucanjem što se tiče treninga. Došao je trenutak kad moram da stanem i napravim rez u karijeri. Nešto veliko mora da se promeni.

ŠTA DALJE?

Imam veliku potrebu da nešto veliko promenim u mom sportskom životu. Prvo moram da počnem da slušam svoje telo i ne bi smeo više da zapostavljam to kako se osećam. Bojan je dobar trener i sa puno pažnje piše planove, ali kad mi piše plan za narednu nedelju on ne može da zna kako se osećam i kad mi piše trening za kraj nedelje on ne može da predvidi u kakvom će stanju moje telo tada da bude. Da bi se ti problemi smanjili morala bi da se poboljša naša komunikacija što je nemoguće. On se odselio u Ameriku, deli nas okean. Putem maila ne može mnogo toga da se kaže. Bojan u Americi radi kao uspešan trener. Pored toga bavi se mnogim drugim stvarima i jednostavno je nemoguće da obavljamo adekvatnu komunikaciju što se treninga tiče. Drugačije bi bilo da je on u Srbiji i da se češće viđamo. Ja ne bih mogao da korigujem njegove planove u skladu sa tim kako se osećam. On ima svoj specifičan sistem treninga i jednostavno ne bih uspeo na dobar način da korigujem planove.

Razmišljao sam o promeni trenera, ali mislim da bih i tad imao sličnih problema. Na kraju sam se odlučio za jedan VELIKI EKSPERIMENT.

Do kraja sezone ću pokušati da TRENIRAM SAM SEBE. Možda je to loša ideja i možda ću posle par meseci moliti Bojana da me primi nazad, ali želim da pokušam.

Za tri godine treniranja sam stekao prilično iskustvo. Redovno se o treniranju edukujem na internetu i čitam knjige. Imam iskustva kao trener u HERMES PLUS-u. Radim sa jednim klijentom koga polako uvodim u svet trčanja. Mislim da sam spreman da to pokušam. Do sad nisam mogao da treniram sam sebe jer bi to bilo serijsko samoubistvo. Bio bih surov prema sebi i stalno bih mislio da mogu više. Trebao mi je jedan šamar da bih počeo da štedim sebe. Ovo kroz sta sam sad prošao je upravo taj šamar i kockica koja je nedostajala da bih mogao da postanem sam svoj trener. Ova lekcija je zlata vredna i konačno sam dobio poštovanje prema odmoru. Imam veliku želju da ovo iskustvo prenesem drugima jer mislim da dosta njih u Srbiji pravi istu grešku. Upravo zato i pišem ovaj blog. Kao trener u HERMES PLUS želim da ljudima koji hoće da uživaju u sportu pomognem da kroz ovo nikada ne prođu i kad ih neko pita kako idu treninzi oni uvek kažu ”odlično”. To se jedino postiže dobrom komunikacijom.