Prošao je Beogradski maraton 2010. O ovogodišnjem poboljšanju trke i mojim očekivanjima sam pisao u prethodnom članku. Neću kritikovati organizaciju jer sam već sam sebi dojadio kukajući o manama ove trke, ali sam oduševljen dobrom voljom ljudi koji su učinili ovu trku mnogo boljom. Mislim na pejsmejkere i ljude zadužene za dodatne okrepe. Vreme je bilo uobičajeno za Beogradski maraton, toplo i vetrovito. Malo nezgodno za trčanje što se vidi po rezultatima.

Kao što sam već pisao, ne osećam se najbolje u poslednje vreme. Novosadski polumaraton sam jedva završio i posle toga me prate problemi. Ne idu mi treninzi. Nekad super uradim trening, a nekad totalno puknem. Kašljem i sumnjam na neku bolest. Idem po lekarima, a oni pojma nemaju šta mi je. Krvna slika mi je u redu. Dajem sve od sebe da se što bolje spremim za maraton u Trstu što mi je glavni cilj za prvi deo sezone. Trener me je odmarao pred Beogradski polumaraton sa par kratkih, ali intezivnih treninga. Uspeo sam da uradim te treninge zato što su kratki, ali nisam se na njima osećao najbolje. Jutro pred trku sam odlučio da krenem kao maratonski trening, tj. da probam da istrčim u planiranom tempu maratona, oko 3:55min/km. U slučaju da mi krene trka, odmah bih ubrzao i jurio do kraja za što bolji rezultat. Ako mi ne ide, mislio sam da probam da izvučem maraton tempo do kraja.

Krenuo sam trku kao što sam planirao. Maraton tempo oko 3:55min/km. Nisam se obazirao na ostale trkače. Samo sam slušao svoje telo i mnogo više nego obično pratio puls i ritam. Odmah sam osetio da to nije to. Kao da imam 60 godina više. Trčim i teško mi je. Stalno sam morao da ubrzavam, jer čim bih se malo opustio krenuo bih da usporavam. Nije išlo, ali nikako nisam mogao da dozvolim sebi da odustanem. Krenula je dugačka nizbrdica od Crvenog krsta, pa do Ekonomskog fakjulteta. Pustio sam noge da ih nosi inercija, ali i to mi je bilo teško. Sećam se kad sam prošle godine trčao maraton, na istoj nizbrdici sam išao oko 3:30min/km i to mi je bilo jako lako. Išao sam sličnim tempom i ovog puta, ali nije mi ni malo bilo lako. Mrcvario sam se preko Brankovog mosta i kad je došao ravan deo počeo sam da usporavam. Potpuno isti osećaj kao u Novom Sadu. Pred osmi kilometar pokušavam da ubrzam, ali ne ide. Odustao sam!

Krenuo sam pešice nazad, a u susret mi je išla kolona trkača. Bes koji me je obuzeo posle odustajanja brzo je prošao. Bilo mi je zadvoljstvo da gledam kolonu ljudi koja uživa u tako prostoj stvari kao što je trčanje. Došlo mi je da se okrenem i nastavim trku. Bodrio sam trkače koliko god sam mogao. U pešačenju preko mosta pravio mi je društvo jedan mladi atletičar koji je krenuo trku na 5km ali je zalutao za maratoncima. Oduševio sam se kad sam na mostu video moju drugaricu Mirku koja se odlučila na maraton! Ona ne trenira trčanje nego ponekad malo trčakara. Završila je maraton za 5:11 BRAVO !!! Došao sam do cilja gde su me čekali devojka, roditelji i kumovi. Iznenadilii su se kad su me videli. Znali su da nisam dobro u poslednje vreme i podržali su moju odluku o odustajanju. Morao sam da se utešim sa babinom štrudlom sa makom.

Siguran sam da sam mogao da završim i ovaj polumaraton. Bilo bi isto mrcvarenje kao u Novom Sadu. Ovog puta sam odustao. Na polumaraton u Novi Sad sam otišao posle dobro urađenih treninga. Mislio sam da mi je to loš dan i šta je tu je. Čim mogu da se mrdam u napred mogu i da završim trku, nikako DNF (did not finish). Na ovu trku sam došao sa drugačijim pristupom. Veliki problemi sa treninzima, a glavna trka blizu. Glavni razlog mog odustajanja je bio to što mi je glavna trka blizu i što bi nastavak trke mogao da ugrozi moj maraton.

Moralo je i to jedanput da se desi. DNF pored mog imena. Boli ali proći će. Sad sam skoncentrisan na trku u Trstu. Nisam dobro. Imam želju da treniram, ali od treniranja kao da mi je gore. Jedino što u ovom trenutku mogu da uradim je da ne radim ništa. Probaću da odmorim par dana, pa opet da pokušam da trčim i da vidim šta će mi telo kazati. U Trst idem definitivno. To je glavna trka i tu ne postoji opcija odustajanje. Šta god da se desi ja taj maraton završavam u predviđenom vremenu od pet ipo sati. Posle trke u Trstu ću dobro razmisliti o svemu i probati da nađem uzrok mog lošeg stanja i nešto promenim kako mi se ovo više ne bi ponovilo.

Moj kum Nikša je imao još jednu fantastičnu trku. Bio je 15. u polumaratonu sa vremenom 1:20:12. BRAVO !!!

Beogradski maraton 2010 ću pamtiti po mom prvom odustajanju i po još jednom velikom čudu koje se desilo na ovoj trci. A to je da je Ivan Ognjanović, pejsmejker, prvi put trčao bez kačketa.

Rezultate polumaratona i maratona možete videti na sajtu beogradskig maratona.