Na početku beše lopta

Ovaj članak je kratak pregled moje sportske karijere. Otac mi je bio košarkaš tako da sam se od malena ugledao na njega. Od kad znam za sebe želeo sam da budem košarkaš. Kao dete bio sam non stop napolju i igrao se sa ostalom decom. Tada su sva deca bila fizički aktivna tokom celeg dana. Svi smo se stalno igrali napolju bez obzira na vremenske uslove. Na žalost to danas nije slučaj. Svi znamo koliko se danas deca malo igraju napolju. Ranije kad padne sneg sve je bilo puno dece, a danas skoro ne vidim ni jedno da uživa u snegu.

Moj prvi kontakt sa trčanjem kao sportom je bio veoma rano. Jako mi je žao što ne mogu da se setim kad je to tačno bilo, ali se sećam da sam bio baš mali. Na televiziji je bila neka atletika, ne sećam se šta tačno. Moji drugovi i ja smo izašli napolje i palo nam je na pamet da se igramo atletike, tj. toga što smo videli na televizoru. Trčalo smo ko blesavi, bacali kamenje i imitirali razne discipline. Sećam se da sam sutra dan jedva hodao od upale mišića.

Prvi sport koji sam počeo da treniram je bio karate. Tada sam bio prvi razred osnovne škole. Bilo mi je rano da počnem da treniram košarku. Karate je bio odličan sport za razvoj dece. Trenirao sam ga znajući da ću preći na košarku čim malo porastem.

<

U trećem razredu osnovne škole prestajem da treniram karate i prelezim na košarku. Do kraja osnovne škole sam bio zaluđen košarkom. Trenirao sam u košarkaškom klubu Proleter iz Zrenjanina. Jedno vreme me je otac trenirao. Imao sam sreće da budem u dobroj generaciji. Kao pioniri i kadeti bili smo uspešni. Bili smo složni kao tim i sve je dobro funkcionisalo. Uvek smo stizali do najbolje četiri ekipe u Vojvodini. Igrao sam na poziciji beka. Malo plejmejker, malo bek šuter. Dobro mi je išlo. Bio sam čak i na širem spisku za reprezentaciju. Kad sam krenuo u srednju školu moja generacija se spojila sa starijom generacijom. Starija generacija nije bila ni uspešna ni složna kao mi. Srušio se timski duh i mnogi iz moje generacije su prestali da treniraju. Tad je sve krenulo polako nizbrdo. Bilo je teško izboriti mesto u ekipi. Moj glavni adut je bio dobra igra u odbrani, ali imali smo nekog trenera koga uopšte nije interesovala odbrana. Skoro svaku utakmicu smo primali 100 poena. Nisam više mogao da se nosim sa vršnjacima iz drugih klubova. Išao sam u srednju školu redovno i ozbiljno učio, dok su oni išli vanredno u srednju školu i mnogo više trenirali. Ja sam trenirao oko sat ipo svaki dan, dok su oni imali dva treninga dnevno plus teretanu. Polako sam počeo da gubim volju. Pubertet i nedostatak motivacije su učinili da prestanem sa košarkom.

U drugom razredu srednje škole prelazim sa sporta na muziku. Počinjem da sviram bubnjeve. Deda i ujak su mi muzičari. Obojca su bubnjari tako da su me oni učili da sviram, a i koristio sam dedine bubnjeve. Bio sam antitalenat za muziku, pa sam morao puno da vežbam da bi moje udaranje ličilo na sviranje. Prvi bend u kom sam svirao bio je pank-rok bend Phobija. To je bila dobra zajebancija koja se posle par meseci raspala. Sledeći bend u kom sam svirao bio je Heavy Metal bend Whiplash. To je bilo već malo ozbiljnije. Svirao sam muziku koju najviše volim. Svirali samo obrade, Metallica, Iron Maiden, AC-DC idt. Imali smo svirke. Ja sam imao problem što sam bio još uvek početnik. Ostali u bendu su bili iskusniji i dobri muzičari. Mnogo sam vežbao, ali mi je teško bilo da se uklopim. Kasnije bend menja ime u Winterlost i počinje da teži ka drugim vrstama Heavy Metal-a koje ja baš nisam voleo. Ubrzo napuštam bend. To je bilo proleće 2004. Ponovo mi se javila volja za sportom. Trčao sam dva puta nedeljno po oko 45 minuta i išao sam u teretanu. I dalje sam vežbao bubnjeve. Na leto 2004. oprobao sam se na biciklu. Imao sam par dužih vožnji preko 100km. To je bilo rekreativno, lagana vožnja sa dužim pauzama. Kad sam krenuo u četvrti razred srednje škole počeo sam da sviram u novom bendu. Bend se zvao Modosh. Svirali samo žestoku muziku, Sepilturu, Panteru, Machine Head itd. Problem je bio što ostatak benda nije bio iz Zrenjanina, pa smo retko imali probe. Tada pokušavam i da se vratim košarci. Trenirao sam u klubu Zrenjaninac i spremao se da igram najnižu ligu na leto, takozvanu Beton ligu. Taj period sam bio baš aktivan. Učio sam za srednju školu i za prijemni za fakultet. Išao sam u teretanu, na košarkaške treninge i vežbao bubnjeve. Izgleda puno ali nisam sve to radio svaki dan. Pošto sam se bavio sa svim i svačim na kraju sam dobio veliko ništa. Uspešno sam završio srednju školu i upisao Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Bend se raspao jer smo svi otišli na fakultet u različite gradove. Ono sa košarkom je ispalo bezveze. Leto pre odlaska na fakultet sam intezivno vozio bicikl. Jednostavno bilo mi je lepo. Od košarke sam definitivno digao ruke, ali uvek odem na basket kad mi se ukaže prilika. Muzike mi je bilo dosta. Nije svet muzičara za mene, jednostavno nisam taj tip. I dalje volim istu žestoku muziku i ponekad sednem za bubnjeve.

Na jesen 2005. odlazim u Beograd na fakultet. Studiranje mi je dobro krenulo. Osećao sam se prazno jer nisam imao nikakvu zanimaciju pored studiranja. Da ne bi pošandrcao od fakulteta počeo sam da trčim. Trčao sam lagano par puta nedeljno. Bez ikakvog sata bi izašao iz stana i trčao lagano koliko mi se htelo. Kad sam preko leta između prve i druge godine studiranja bio kući u Zrenjaninu vozio sam bajs. Kad sam krenuo na drugu godinu studia, na jesen 2006. počeo sam malo ozbiljnije da trčim. I dalje nisam koristio nikakav sportski sat, ali sam trčao češće i ubacivao sam kao neke deonice. Slučajno sam čuo na radiu da ima trka na Adi. To je bilo novembra 2006. Trka, Sećanje na Duška Radovića. Moja prva trka. Odmah sam zadao sebi cilj da trčim krug oko Ade za manje od 30 minuta. Trku sam završio za 29:58. Niti sam imao štopericu, niti sam imao pojma kojom brzinom mogu da trčim. Sve je bilo na osećaj. Primio sam se na trčanje i počinjem redovno da idem na trke. Kupio sam prvi pulsmetar. Na proleće 2007. trčim tri polumaratona, novosadski, polumaraton na Ušću i beogradski. Preko interneta saznajem za sportski klub Hermes. Razmišljao sam da se učlanim u neki atletski klub ali sam odustao od te ideje. Hermes mi je delovao kao pravo mesto za mene. Učlanio sam se u Hermes i počeo da radim sa trenerom Bojanom Marićem. Spremao sam se za svoj prvi maraton koji sam istrčao oktobra 2007. u Amsterdamu. Pri učlanjenju u Hermes razmišljao sma o triatlonu. Odustao sam od te ideje jer je triatlon skup sprot koji traži jako puno vremena. Sistematski trening po 3coach programu se savršeno uklopio u moj studentski život.

<

Trčanje je postalo moj način života. Omiljena disciplina mi je maraton. Aktivno treniranje me nije omelo da završim fakultet.

« Prva pobeda     Cilj za prvi deo sezone 2010 »