Istrčao sam još jedan maraton. Ništa novo, još jedna loša trka. Opet sam totalno puko. Nema šta posebno da kažem. Lepo sam krenuo trku i do pola je sve bilo OK. Do tridesetog kilometra sam totalno puko i onda mrcvarenje do kraja. BG maraton sam završio za 3:23. Ne mogu da verujem da je uspelo da bude gore od prošlogodišnjeg maratona u Trstu.
Mislim da sam se dobro spremio, ali šta vredi da ispadam šaban i to pričam kad to nikako da pokažem. Očigledno je na trci nešto krenulo naopako. Osetio sam da mi je već prvi gel koji sam pojeo ostao u želicu. Posle toga sve što sam pojeo i popijo je ostalo zaglavljeno u mom želucu tako da sam ostao bez vode i goriva. Kad sam prošao cilj bilo mi je jako loše. Noge su me strašno bolele od dehidratacije i bilo mi je muka. Potražio sam od lekara hitne pomoći nešto za mučninu. Oni su mi prvo izmerili pritisak. Kad su videli da mi je pritisak 80 sa 40 dali su mi infuziju i pošto mi od infuzije nije bilo bolje završio sam u Kliničkom centru. Dok sam čeko red u Kliničkom centru postalo mi je bolje i kad sam ušao kod doktora već sma bio kao nov. Žao mi je što sam roditeljima i devojci ponovo priredio pretstavu sa lekarima posle trke.
Najviše sam zabrljao to što nisam uzimao tablete soli pre i za vreme trke. To sam ranije probao par puta i uvek mi je dosta pomoglo. Sad sam planirao da ih uzmem ali nisam mogao da ih nađem u Srbiji. Mislio sam neće biti baš toliko toplo, pa mi neće trebati. Inače nekad imam problema sa niskim pritiskom, genetski. Lekari su mi reklo da razlog za zaglavljivanje svega u mom želucu može da bude nizak pritisak. Tablete soli bi mi sigurno podigle pritisak. Možda bih mogao da počnem da pijem kafu.
Imam još jedan probllem koji je uticao na lošu trku. Radnim danima treniram popodne posle posla. Tad mi treninzi dobro idu. Vikendom treniram ujutru i uvek se osećam kao da su mi performanse ujutru lošije. Puls mi je uvek za 5, do 10 otkucaja veći nego kad treninram popodne. To mi se prethodnih godina nije dešavalo. Moram da nađem razlog za lošije jutarnje treninge i da rešim taj problem. Krenuću od pretpostake da je to povezano sa pritiskom, pa ću eksperimentisati. Pritiska je uvek niži pre podne.
Mogao bih da proglasim da je moj eksperiment da treniram sam sebe totalna propast, ali neću još da dižem ruke od toga. Verujem da to ne radim baš tako loše kako se to pokazuje. Probaću još malo. Naredne dve nedelje ću da odmorim, pa nastavljam sa treninzima. Važno je da je motivacija još tu i da već jedva čekam novi ciklus treninga.