Istrčao sam još jedan maraton. Ništa novo, još jedna loša trka. Opet sam totalno puko. Nema šta posebno da kažem. Lepo sam krenuo trku i do pola je sve bilo OK. Do tridesetog kilometra sam totalno puko i onda mrcvarenje do kraja. BG maraton sam završio za 3:23. Ne mogu da verujem da je uspelo da bude gore od prošlogodišnjeg maratona u Trstu.

Mislim da sam se dobro spremio, ali šta vredi da ispadam šaban i to pričam kad to nikako da pokažem. Očigledno je na trci nešto krenulo naopako. Osetio sam da mi je već prvi gel koji sam pojeo ostao u želicu. Posle toga sve što sam pojeo i popijo je ostalo zaglavljeno u mom želucu tako da sam ostao bez vode i goriva. Kad sam prošao cilj bilo mi je jako loše. Noge su me strašno bolele od dehidratacije i bilo mi je muka. Potražio sam od lekara hitne pomoći nešto za mučninu. Oni su mi prvo izmerili pritisak. Kad su videli da mi je pritisak 80 sa 40 dali su mi infuziju i pošto mi od infuzije nije bilo bolje završio sam u Kliničkom centru. Dok sam čeko red u Kliničkom centru postalo mi je bolje i kad sam ušao kod doktora već sma bio kao nov. Žao mi je što sam roditeljima i devojci ponovo priredio pretstavu sa lekarima posle trke.

Najviše sam zabrljao to što nisam uzimao tablete soli pre i za vreme trke. To sam ranije probao par puta i uvek mi je dosta pomoglo. Sad sam planirao da ih uzmem ali nisam mogao da ih nađem u Srbiji. Mislio sam neće biti baš toliko toplo, pa mi neće trebati. Inače nekad imam problema sa niskim pritiskom, genetski. Lekari su mi reklo da razlog za zaglavljivanje svega u mom želucu može da bude nizak pritisak. Tablete soli bi mi sigurno podigle pritisak. Možda bih mogao da počnem da pijem kafu.

Imam još jedan probllem koji je uticao na lošu trku. Radnim danima treniram popodne posle posla. Tad mi treninzi dobro idu. Vikendom treniram ujutru i uvek se osećam kao da su mi performanse ujutru lošije. Puls mi je uvek za 5, do 10 otkucaja veći nego kad treninram popodne. To mi se prethodnih godina nije dešavalo. Moram da nađem razlog za lošije jutarnje treninge i da rešim taj problem. Krenuću od pretpostake da je to povezano sa pritiskom, pa ću eksperimentisati. Pritiska je uvek niži pre podne.

Mogao bih da proglasim da je moj eksperiment da treniram sam sebe totalna propast, ali neću još da dižem ruke od toga. Verujem da to ne radim baš tako loše kako se to pokazuje. Probaću još malo. Naredne dve nedelje ću da odmorim, pa nastavljam sa treninzima. Važno je da je motivacija još tu i da već jedva čekam novi ciklus treninga.

Upravo sam analizirao ranije istrčane maratone. Do sad sam ih istrčao sedam. Planiram taktiku za BG maraton koji trčim za nedelju dana. Ovo je prvi maraton za koji sam se sam spremao. Ne znam kako sam spreman. Neću ništa da prognnoziram, da ne bih ispao magarac kao na polumaratonu u Novom Sadu.

Najvažnije mi je da u nedelju na trci ne budem glupav. Ne bih trebalo da trčim kao na nekim ranijim maratonima. Nekad sam sebi u glavi zacrtao tempo kojim bih trebalo da trčim maraton. To je bio realan tempo, ali za idealne uslove. Trčao sam tako što sam buljio u glupavi Garmin i po svaku cenu se držao zadatog tempa makar mi uragan duvao u lice. Tako sam na Iron Man štafeti u Mađarskoj trčao maraton na 35 stepeni, teški uslovi. Sebi sam zacrtao tempo 4:10/km i udri bez obzira na vrućunu. Totalnio sam pukao, završio trku i trebala mi je lekarska pomoć. Više neću tako da trčim maratone. Ovaj BG maraton moram da trčim pametno u skaldi sa svojim telom i uslovima. Uslovi sigurno neće biti baš prijateljski. BG maraton je teška trka. Skoro uvek bude pretoplo i duva neki vetar. Kad sam pretprošle godine trčao mataton u Zagrebu, trku sam krenu sa stavom daj da nekako preživim. Pred tu trku sam se raspadao na treninzima i stalno sam imao bolove u nogama. Tada je palo lični rekord, 2:52.

Mislim da sam dobro trenirao za BG maraton. Ove nedelja treniram skroz lagano. Prošle nedelje sam takođe dostra smanjio treninge. Pretprošla nedelja mi je bila žestoka. Istrčao sam najveći nedeljni obim do sad, 108km. Na kraju nedelje sam radio poslednji ubitačni trening za maraton. Trčao sam polumaraton na Ušću. Pre polumaratona sam istrčao 14km lagano, pa onda polumaraton tako da sve zajedno bude trening od 35km. Dan je bio vruć, ne baš prijatan za trčanje. Staza za trku je bila prepuna šetača koje nije bilo ni najmanje briga što se tu trči trka. 14km sam istrčao bez problema. Noge su mi bile preteške od prethodnih treninga. Uzeo sam neki bezveze gel sa kofeinom od kod mi je bilo muka. Imao sam jako kratku pauzu posle 14km i starta polumaratona. Nisam baš bio u najboljem stanju kad sam krenuo polumaraton. Bilo mi je muka od gela i stigao mi je umor. To mi je biila idealna proba pred BG maraton. Toplo, gužva, bilo i vetra, muka, umoran, a treba da trčim 21.1km. Cilj mi je bio da polumaraton istrčim bez pucanja i da mnogo ne padnem u tempu. Trčao sam na osećaj, nisam se zaglupljivao sa Garminom i lepo završio polumaraton za 1:24. Ceo trening je izašao malo manje od 35km za oko 2:22.

Ostalo mi je još da se dobro odmorim, izmasiram i najedem testa. U nedelju put pod noge.

Pored velikih problema koje imam sa trčanjem u poslednje vreme našao sam se na startu maratona u Trstu. Start nije bio u Trstu nego 42km dalje u nekom gradiću u Italiji, a cilj je bio u Trstu. Vreme je bilo idealno za trčanje, oblačno sa blagim vetrom i temperaturom oko 17 stepeni. Problemi koji me prate su učinili da pred trku budem nervozniji nego obično. Društvo mi je pravio Aleksandar Vukičević koji se spremao za svoj prvi maraton. Zabavljali smo se gledajući smešan ritual nekog Kineza.

Kada je trka krenula nervoza me je odmah prošla. Krenuo sam na osećaj dok sam Garmin samo gledao da ne preteram. Brzo su mi prolazili prvi kilometri. Osećao sam se odlično. Trčao sam na osećaj i nisam mnogo obraćao pažnju šta Garmin pokazuje. Uživao sam u trci. Svi problemi su nestali. Bilo je dosta takmičara koji su trčali sličnim tempom kao ja. Ipak sam trčao sam i slušao svoje telo. Radovao sam se što imam obilje konkurencije. Svi smo se odmeravali pripremaju ću se za pravu borbu koja tek dolazi. Puštao sam da me pretiču i držao se svog ritma. Mislio sam, videćete vi na 35. kilometru. Bio sam jako srećan, sto posle vrednog treniranja dođem na trku da odmeravam snagu sa drugima. To je ono u čemu najviše uživam. Došao je 10. kilometar. Prolaz skoro tačno 40 minuta. Bio sam zadovoljan takvim stanjem stvari. Tempo je malo počeo da mi opada. Nisam hteo da se forsiram da bih imao snage za kasnije. Počeli su konstantno da me obilaze. Držao sam se dobro dok nije počeo uspon koji je bio dug, od 19. do 25. kilometra. Počeo sam da padam. Postajalo mi je sve teže. Na pola trke obišao me je pejsmejker za 3h. Nadao sam se da i dalje mogu imati dobru trku. Čekao me je spust od 10 kilometara, a ja nizbrdo mogu dobro da trčim. Posle pola trke sustigao sam kolonu najsporijih polumaratonaca. To dosta ometa trčanje jer se treba probijati kroz gustu kolonu trkača. Nije mi to mnogo smetalo jer sam već počeo da trčim dosta sporije. Pokušavao sam da dam gas, ali moje noge to nisu mogle da podnesu. Do 30. kilometra sam već totalno puko iako je sve bilo nizbrdo. Išao sam oko 5min/km i samo sam želeo da što pre stignem do cilja. Stanje mi je bilo sve gore. Cele noge su mi bile u bolovima i išao sam sve sporije. Na 35. kilometru sam bio u totalnoj agoniji. Jedava sam se kretao napred. Pokušao sam da hodam, ali mi je to bilo teže nego da skroooz lagano trčkaram. Samo sam želo da se ova patnja što pre završi. Na okrepu na 40.kilometru zapazio sam jednog maratonca sa početka trke. I on je totalno puko i šetao je. On se okrenuo i mislim da se i on mene setio sa početka trke. Bio je takođe razvaljen i stao je da pije vodu. Meni se vrati osmeh na lice zato što i u ovakvoj situaciji sam našao nekog da se trkam. Sa 7min/km sam ubrzao koliko god sam mogao na 5:30min/km. Stalno sam se okretao da vidim da li me prati. Počeo je da trči i prošao je pored mene kao brzi voz. Nastavio sam da se gegam do kraja. Kroz cilj sam prošao pognute glave za 3h i 21min.

Osećao sam se loše i fizički i psihički. Moja porodica, devojka i kumovi su se okupili oko mene pokušavajući da mi pomognu. Raspoloženje mi se brzo vratilo. Čuo sam da je moj kum Nikša imao još jednu fantastičnu trku. Završio je polumaraton za 1:17. Trebalo je da još uživamo u Trstu i da posle krenemo za Veneciju. Psihički sam za par minuta bio skroz OK. Istrčan još jedan maraton. Fizički nisam bio dobro. Strašno su me bolele noge i jedva sam hodao. Bilo mi je muka. Osećao sam se kao posle maratona u Mađarskoj kad sam završio na infuziji. Da bih se što pre povratio i nastavio da se dobro provodim otišao sam u šator hitne pomoći da tražim infuziju. Lekari su me stavili na krevet. Umesto infuzije oko mene se skupilo 5, 6 lekara i medicinskih sestara. Gledali su me kao da sam na samrti. Svaki mi je nešto merio. Sve mi je bilo OK. Pritisak skoro idealan, 110 sa 70. Doneli su neki fensi EKG koji nije hteo da radi. Njih gomila se i dalje vrtela oko mene i EKG-a. Na kraju su uspeli da mi izmere i EKG. Lekar se smejao i rekao ”PERFEKTO”. Video sam da nema ništa od moje infuzije. Hteo sam da odem do mojih, jer su se sigurno brinuli. Lekari su navalili na mene da ležim još malo. Nikako nisam mogao da se sporazumem sa njima jer nisu razumeli ni reč engleskog. Ubrzo mi je postalo bolje i nastavio sam sa uživanjem u Italiji.

Trka i sve oko nje je super organizovano. Ekspo je možda malo siromašniji, ali je sve ostalo perfektno. Celu nedelju u Trstu se dešavaju razne sportske i kulturne manifestacije kao uvod u maraton. Od svega mi se najviše svidela staza. Najlepša maratonska trasa na kojoj sam dosad trčao. Prvo se prolazi kroz puno lepih gradića. Posle staza ide pored mora gde je pogled uvek fantastičan. Sve ze završava na bučnim ulicama Trsta gde navijači ovaj maraton čine još lepšim.

Aleksandar Vukičević je uspeo da istrči svoj prvi maraton za 3h i 50min. BRAVO MAJSTORE !!! Fenomenalno za prvi put. Žao mi je što nisam mogao da ga sačekam, jer sam se tada borio sa lekarima.

Kako sam se proveo na ovom putovanju ne mogu da opišem. U dolasku smo obišli Rovinj. Posle trke smo otišli u Veneciju. Šta više reći.

Rezultate u maratonu i polumaratonu možete videti na sajtu trke.

U većini predhodnih članaka sam spominjao kako mi je glavni cilj za prvi deo sezone 2010. maraton u Trstu. Ostalo je još par dana do trke. Sve je spremno, prevoz, hotel, uplaćena startnina itd. Moj kum Nikša i ja idemo da se trkamo. On polumaraton, a ja maraton. Finanseri i organizatori puta su naši očevi. Oni su još odavno obećali da će nas voditi u Trst na trku i to obećanje su ispunili. Naravno, sa nama idu i ostali članovi porodice, mame, braća i sestre i moja devojka Milica. Čeka nas lep porodični vikend u Trstu, a posle u Veneciji.

Spreman sam za super provod, ali me malkice muči jedna sitnica. Forma mi je u katastrofalnom stanju i nisam baš siguran na šta će moja trka da liči. Završiću je sigurno, a da li za 3h ili 5h ne znam. Loše sam prošao na novosadskom i beogradskom polumaratonu.

Ne znam šta je tačno uzrok mom lošem stanju. Neki lekari sumnjaju na alergiju, neki mi kažu promena vremena i postoje sumnje da je sve to samo u mojoj glavi. Ja jednostavno mislim da sam se pretrenirao. Prošlogodišnja tri maratona, mala pauza između dve sezone, puno trka, puno teških treninga, malo odmora, sve je to doprinelo da pregorim. Sad samo verujem u snagu odmora i mislim da počinje da deluje. Danas kad sam trčao nisam mogao da skinem osmeh sa lica. Posle mesec dana ponovo sam osetio moć u nogama. Trčao sam malo lagano i deset minuta u planiranom tempu maratona. Tih deset mimnuta ponovo sam bio svoj. Osećao sam lakoću koraka i nisam bio u nikakvim bolovima. Puls je ponovo bio na svom mestu. Ne mogu da opišem kako je to fenomenalan osećaj.

Neću ništa da prognoziram za Trst. Pojaviću se na startu, slušaću svoje telo i daću sve od sebe. Želim svima lep provod za prvomajske praznike!

Maratonke:

Irina Mikitenko GER 2:19:19
Deena Kastor USA 2:19:36
Lyudmila Petrova RUS 2:21:29
Constantina Dita ROU 2:21:30
Svetlana Zakharova RUS 2:21:31
Magarsa Assale Tafa ETH 2:21:31
Bezunesh Bekele ETH 2:23:09
Mara Yamauchi GBR 2:23:12
Bai Xue CHN 2:23:27
Yoshimi Ozaki JPN 2:23:30
Liliya Shobukhova RUS 2:24:24
Atsede Habtamu ETH 2:24:47
Mergia Aselefech ETH 2:25:02
Yukiko Akaba JPN 2:25:40
Inga Abitova RUS 2:25:55
Tanith Maxwell RSA 2:36:38
Fiona Docherty NZL 2:40:18
Kim Smith NZL DNF (New York 08)
Maria Konovalova RUS debut

Maratonci:

Samuel Wanjiru KEN 2:05:10
Duncan Kibet KEN 2:04:27
Abel Kirui KEN 2:05:04
Martin Lel KEN 2:05:15
Tsegaye Kebede ETH 2:05:20
Jaouad Gharib MAR 2:05:27
Emmanuel Mutai KEN 2:06:15
Yonas Kifle ERI 2:07:34
Marilson Dos Santos BRA 2:08:37
Abdi Abdirahman USA 2:08:37
Yuko Matsumiya JPN 2:09:18
Takayuki Matsumiya JPN 2:10:04
Dan Robinson GBR 2:12:14
Yusei Nakao JPN 2:14:23
Zersenay Tadese ERI DNF (London 09)
Andrew Lemoncello GBR debut

Nadam se da neće mnogo takmičara izostati sa spiska zbog problema u avionskom saobraćaju.

Kod maratonki je najveća favoritkinja Irina Mikitenko. Imaće težak zadatak da pobegne najboljoj Američkoj maratonki Deena Kastor. Ruskinje i Japankinje uvek mogu da iznenade. Kvalitet Etiopljanki je svima dobro poznat.

Konkurencija kod maratonaca je ogromna. Samuel Wanjiru je prošlogodišnji pobednik, drži rekord staze i pobednik je maratona na Olimpiskim igrama u Pekingu. Duncan Kibet ima najbolje vreme posle Gebrselassie. Martin Lel je bio glavna faca Londonskog maratona pre dve godine i pokušaće da pokaže ko je gazda. Tsegaye Kebede je majušni Etiopljanin kome nikako da pođe za rukom da pobedi Wanjiru-a. Jaouad Gharib, Marokanac koji je na svim velikim svetskim maratonima u poslednje vreme među prva tri, ali nikad prvi. Zersenay Tadese je prošlog meseca oborio svetski rekord u polumaratonu i nikad nije završio maratonsku trku. Svi ostali elitni maratonci su sam svetski vrh i baš svako sa liste u nedelju može prvi da prođe kroz cilj.

Ostalo je još par dana do Beogradskog maratona, najveće trkačke manifestacije u Srbiji. Mediji već uveliko najavljuju ovaj događaj. Govore kako je to veliki svetski maraton i odlično organizovan događaj. Koliko je to tačno dobro znamo mi koji smo ga trčali i koji smo bili na nekom stvarno svetski organizovanom maratonu. Ove godine Beogradski maraton će imati veliki napredak za koji je zaslužna ekipa sajta Trčanje.rs. Oni će organizovati pejsmejkere za rekreativce i dve dodatne okrepne stanice koje će biti bogatije od ostalih. Pejsmejkera će biti u maratonskoj i polumaratonskoj trci. Biće dva pejsmejkera iz Hermes Srbija. To su Ivan Ognjanović, polumaraton za 1:30 i Ninoslav Rašković, maraton za 4h. SVAKA ČAST svima koji svojom dobrom voljom poboljšavaju organizaciju trke.

Ja sam bio učesnik prethodna tri Beogradska maratona. Pre tri godine to je bio moj treći polumaraton u životu. Cilj mi je bio da ne puknem. Prvu poluvinu sam trčao lagano, a u drugoj sam dao gas. Uglavnom lepo sam se proveo na toj trci. Išao sam 1:38.

Pretprošle godine sam trčao maraton. To je bio moj drugi maraton. Bila je to teška trka. Prvo je pržilo sunce, pa je duvao vetar i na kraju pljusak. To me nije sprečilo da završim trku za 3:24. Tada sam uočio jednu manu Beogradskog maratona. Problem je što malo trkača startuje maratonsku trku, pa onda veliki deo staze trčim sam. Kad dođe drugi krug- Novi Beograd, dugačke ulice i sve beton, a nigde žive duše.

Prošle godine opet sam se oprobao u maratonu. Ovog puta je bilo interesantnije. Bilo je mnogo više maratonaca jer se u sklopu trke održavalo i svetsko prvenstvo u maratonu. Bio sam zagrejan za rezultat ispod 3h. Sve je bilo super. Išao sam dosta brzo i bio skoro siguran u rezultat ispod 3h. Na oko 35.km je nešto prošlo naopako. Počeo sam da pucam. Do kraja sam se mrcvario, čak sam išao peške uz Brankov most. To mi je bio prvi maraton da sam se malo prošetao. Na kraju me je od rezultata ispod 3h delilo samo 38 sekundi.

Ove godine sam odlučio malo da promenim. Neće mi Beogradski maraton biti prolećni maraton, nego će to ove godine biti Trst. Trčaću Beogradski polumaraton kao trening. Ne znam šta da očekujem jer trenutno nisam u najboljem stanju. Tokom priprema za maraton u Trstu me spopadaju razni problemi. U poslednje vreme se osećam dosta umorno i iscrpljeno. Imam teške treninge i dosta se mučim. Forma mi talasa čas dobro trčim na treninzima, čas jako loše. Muči me ili neka bolest ili nešto drugo. Na polumaratonu u Novom Sadu sam se loše osećao i trku sam završio mnogo ispod svojih mogućnosti. Od tada su počeli moji problemi. Već dve nedelje kašljem i nema nikakve druge simptome bolesti. Otišao sam do lekara i ona sumnja na alergiju. Trenutno radim neka ispitivanja. Otkud meni alergija? Nikad u životu ninašta nisam bio alergičan. Ove nedelje imam drastično smanjen obim treninga da bi se oporavio od teških maratonskih treninga. Pored smanjenih treninga noge su mi i dalje teške. Probaću da odem na masažu. Sve to utiče pa ne smem ničemu da se nadam na polumaratonu. Ipak mi je Trst prioritet i za to se čuvam. Ako nešto krene po zlu neću da se silujem. Još uvek se nisam prijavio za trku. Čekam poslednji momenat. Ne bi da se prijavim bezveze, a da mi se stanje pogorša.

ŽELIM SVIM UČESNICIMA BEOGRADSKOG MARATONA I PRATEĆIH TRKA DOBRU TRKU !!!

U nedelju 11. aprila se trči pariski maraton. To je jedan od najvećih svetskih maratona. Startuje 40000 trkača. Nema potrebe trošiti reči na ovu trku. Elitni trkači koji će se boriti za veliki nagradno fond su uglavnom iz Kenije i Etijopije, dok kod elitnih dama ima malo više drugih nacionalnosti.

Direktan prenos trke možete gledati na Eurosport kanalu sa početkom u 8:30.

Malo sam u nedoumici da li da gledam direktan TV prenos. U nedelju imam jako specifičan trening za moju trku u Trstu. Treba da trčim 30km i da kombinujem trčanje po ravnom i brdovitom terenu. Treba da podelim 30km na segmente od 5km do 6km. Segment mora da se sastoji od uspona od 500m do 1km i isto toliko spusta, a ostalo po ravnom. Našao sam takvu stazu kod mene na Karaburmi. Tu ne bi mogao da trčim posle prenosa trke jer bi me ometao saobraćaj i puno ljudi na ulici. Najverovatnije ću ustati jakjo rano i bez dosadnih automobila uraditi ovaj specifični trening pre prenosa trke. Biće jako lepo uraditi težak trening posle koga ću se istezati i gledati trku uz limenku kokakole.

Prošle nedelje sam počeo sa jačim treninzima. Radio sam Cruise Intervals hiljadarke (8x1000m za 3:45, pauza 45 sekundi) i tempo trčanje po brdovitom terenu. Moji omiljeni treninzi su dužine u planiranom tempu maratona. Moj trener Bojan Marić procenjuje da je moj maraton tempo između 3:52min/km i 4min/km, tako da sam trčao dužinu 1h i 45min prosečnim tempom 3:54min/km. Ove nedelje sam takođe ponovio isti trening, 1h 45min prosečnim tempom 3:54min/km, ali mi je ovog puta prosečan puls bio za četiri otkucaja niži (avr hr 165). Trčao sam na Adi Ciganliji na zajedničkom treningu koji organizuje ekipa Trčanje.rs. Od ozbiljnijih treninga ove nedelje sam radio tempo trčanje (1h tempom 3:45min/km) i jake hiljadarke. Trebao sam da trčim 1000m za 3:16, ali mi nešto nije išlo. Išao sam malo sporije.

Nstavljam se žešćim treninzima. Naredne nedelje ću formu isprobati na Rođendanskoj trci na Paliću, 10km.

Svake sezone glavni cilj su mi dva maratona. Jedan trčim na proleće, a drugi na jesen. Pored dva maratona trčim mnogo kraćih trka. Treniram tako da mi je prioritet da što bolje istrčim ta dva maratona. Na svakom maratonu se trudim da oborim lični rekord.

Za prvi deo sezone 2010 sam se odlučio za maraton u Trstu. Moj kum Nikša Papić mi je prodložio da idemo na tu trku. Nikša je takođe član Hermesa i trči polumaratone. Na jesen bi trebalo da se oproba u maratonu. Našim roditeljima se svidela ideja za Trst, pa su se odlučili da idu sa nama i da sve organizuju i finansiraju. Kao i na većini trka do sad pratiće me moja devojka Milica. Trst je interesantno turističko mesto, a i Venecija je blizu. Biće to interesantan porodičan vikend u Trstu za prvomajske praznike. Inače maraton u Trstu je 2. maja. Detaljno planiranje putovanje je u toku. U Trstu će prvi maraton trčati Aleksandar Vukičević, deo ekipe Trčanje.rs. Prvi maraton će trčati na rođendan.

Do sad mi je par ljudi pomenulo maraton u Trstu i čuo sam samo lepe stvari. Svi kažu da su Italijani odlični organizatori trka. Sviđa mi se to što je u Trstu manja trka. Nema previše učesnika, pa neće biti gužve i guranja na stazi i okrepima. Obično startuje oko 400 maratonaca, baš kako ja volim. Trasa je interesantna. Autobusom se ide od Trsta do Gradisca D’isonzo, gradiće gde je start trke. Trči se nazad ka Trstu. Na pola maratona, priključuju se polumaratonci. Start maratona je u 9:15, a polumaratona u 10:30. Nadam se da priključivanje polumaratonace neće praviti problem maratoncima. Staza je ravna sa brdom u sredini. Od 19.km do 25.km je uspon, a od 25.km do 35.km je spust. Najstrmiji deo uspona je oko 5%, što ne bi trebalo da pravi problem. Spust je blag i dug. Taman da me lepo ubrza, a da mi ne polomi noge. Neki koji su trčali u Tstu kažu da ovakav profil staze trku čini veoma brzom. Drugi deo staze je pored mora.

Sve informacije o maratonu u Trstu možete videti na sajtu trke.

Moj primarni cilj je kao i uvek, a to je da se dobro provedem. Daću sve od sebe da oborim lični rekord koji trenutno iznosi 2:52. Još uvek nisam počeo da radim specifične treninge za Trst. Počeću kad otopli za koju nedelju. Još uvek sam u bazičnom periodu. Maraton tempo za koji ću da se spremam je između 4min/km i 3:50min/km. Koliko će to tačno biti zavisi od toga kako pripreme budu išle. Formu ću isprobati na Rođendaskoj trci na Paliću (10km), novosadskom i beogradskom polumaratonu.

Ako je još neko zainteresovan za maraton u Trstu neka mi je javi.

Ovaj članak je kratak pregled moje sportske karijere. Otac mi je bio košarkaš tako da sam se od malena ugledao na njega. Od kad znam za sebe želeo sam da budem košarkaš. Kao dete bio sam non stop napolju i igrao se sa ostalom decom. Tada su sva deca bila fizički aktivna tokom celeg dana. Svi smo se stalno igrali napolju bez obzira na vremenske uslove. Na žalost to danas nije slučaj. Svi znamo koliko se danas deca malo igraju napolju. Ranije kad padne sneg sve je bilo puno dece, a danas skoro ne vidim ni jedno da uživa u snegu.

Moj prvi kontakt sa trčanjem kao sportom je bio veoma rano. Jako mi je žao što ne mogu da se setim kad je to tačno bilo, ali se sećam da sam bio baš mali. Na televiziji je bila neka atletika, ne sećam se šta tačno. Moji drugovi i ja smo izašli napolje i palo nam je na pamet da se igramo atletike, tj. toga što smo videli na televizoru. Trčalo smo ko blesavi, bacali kamenje i imitirali razne discipline. Sećam se da sam sutra dan jedva hodao od upale mišića.

Prvi sport koji sam počeo da treniram je bio karate. Tada sam bio prvi razred osnovne škole. Bilo mi je rano da počnem da treniram košarku. Karate je bio odličan sport za razvoj dece. Trenirao sam ga znajući da ću preći na košarku čim malo porastem.

<

U trećem razredu osnovne škole prestajem da treniram karate i prelezim na košarku. Do kraja osnovne škole sam bio zaluđen košarkom. Trenirao sam u košarkaškom klubu Proleter iz Zrenjanina. Jedno vreme me je otac trenirao. Imao sam sreće da budem u dobroj generaciji. Kao pioniri i kadeti bili smo uspešni. Bili smo složni kao tim i sve je dobro funkcionisalo. Uvek smo stizali do najbolje četiri ekipe u Vojvodini. Igrao sam na poziciji beka. Malo plejmejker, malo bek šuter. Dobro mi je išlo. Bio sam čak i na širem spisku za reprezentaciju. Kad sam krenuo u srednju školu moja generacija se spojila sa starijom generacijom. Starija generacija nije bila ni uspešna ni složna kao mi. Srušio se timski duh i mnogi iz moje generacije su prestali da treniraju. Tad je sve krenulo polako nizbrdo. Bilo je teško izboriti mesto u ekipi. Moj glavni adut je bio dobra igra u odbrani, ali imali smo nekog trenera koga uopšte nije interesovala odbrana. Skoro svaku utakmicu smo primali 100 poena. Nisam više mogao da se nosim sa vršnjacima iz drugih klubova. Išao sam u srednju školu redovno i ozbiljno učio, dok su oni išli vanredno u srednju školu i mnogo više trenirali. Ja sam trenirao oko sat ipo svaki dan, dok su oni imali dva treninga dnevno plus teretanu. Polako sam počeo da gubim volju. Pubertet i nedostatak motivacije su učinili da prestanem sa košarkom.

U drugom razredu srednje škole prelazim sa sporta na muziku. Počinjem da sviram bubnjeve. Deda i ujak su mi muzičari. Obojca su bubnjari tako da su me oni učili da sviram, a i koristio sam dedine bubnjeve. Bio sam antitalenat za muziku, pa sam morao puno da vežbam da bi moje udaranje ličilo na sviranje. Prvi bend u kom sam svirao bio je pank-rok bend Phobija. To je bila dobra zajebancija koja se posle par meseci raspala. Sledeći bend u kom sam svirao bio je Heavy Metal bend Whiplash. To je bilo već malo ozbiljnije. Svirao sam muziku koju najviše volim. Svirali samo obrade, Metallica, Iron Maiden, AC-DC idt. Imali smo svirke. Ja sam imao problem što sam bio još uvek početnik. Ostali u bendu su bili iskusniji i dobri muzičari. Mnogo sam vežbao, ali mi je teško bilo da se uklopim. Kasnije bend menja ime u Winterlost i počinje da teži ka drugim vrstama Heavy Metal-a koje ja baš nisam voleo. Ubrzo napuštam bend. To je bilo proleće 2004. Ponovo mi se javila volja za sportom. Trčao sam dva puta nedeljno po oko 45 minuta i išao sam u teretanu. I dalje sam vežbao bubnjeve. Na leto 2004. oprobao sam se na biciklu. Imao sam par dužih vožnji preko 100km. To je bilo rekreativno, lagana vožnja sa dužim pauzama. Kad sam krenuo u četvrti razred srednje škole počeo sam da sviram u novom bendu. Bend se zvao Modosh. Svirali samo žestoku muziku, Sepilturu, Panteru, Machine Head itd. Problem je bio što ostatak benda nije bio iz Zrenjanina, pa smo retko imali probe. Tada pokušavam i da se vratim košarci. Trenirao sam u klubu Zrenjaninac i spremao se da igram najnižu ligu na leto, takozvanu Beton ligu. Taj period sam bio baš aktivan. Učio sam za srednju školu i za prijemni za fakultet. Išao sam u teretanu, na košarkaške treninge i vežbao bubnjeve. Izgleda puno ali nisam sve to radio svaki dan. Pošto sam se bavio sa svim i svačim na kraju sam dobio veliko ništa. Uspešno sam završio srednju školu i upisao Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Bend se raspao jer smo svi otišli na fakultet u različite gradove. Ono sa košarkom je ispalo bezveze. Leto pre odlaska na fakultet sam intezivno vozio bicikl. Jednostavno bilo mi je lepo. Od košarke sam definitivno digao ruke, ali uvek odem na basket kad mi se ukaže prilika. Muzike mi je bilo dosta. Nije svet muzičara za mene, jednostavno nisam taj tip. I dalje volim istu žestoku muziku i ponekad sednem za bubnjeve.

Na jesen 2005. odlazim u Beograd na fakultet. Studiranje mi je dobro krenulo. Osećao sam se prazno jer nisam imao nikakvu zanimaciju pored studiranja. Da ne bi pošandrcao od fakulteta počeo sam da trčim. Trčao sam lagano par puta nedeljno. Bez ikakvog sata bi izašao iz stana i trčao lagano koliko mi se htelo. Kad sam preko leta između prve i druge godine studiranja bio kući u Zrenjaninu vozio sam bajs. Kad sam krenuo na drugu godinu studia, na jesen 2006. počeo sam malo ozbiljnije da trčim. I dalje nisam koristio nikakav sportski sat, ali sam trčao češće i ubacivao sam kao neke deonice. Slučajno sam čuo na radiu da ima trka na Adi. To je bilo novembra 2006. Trka, Sećanje na Duška Radovića. Moja prva trka. Odmah sam zadao sebi cilj da trčim krug oko Ade za manje od 30 minuta. Trku sam završio za 29:58. Niti sam imao štopericu, niti sam imao pojma kojom brzinom mogu da trčim. Sve je bilo na osećaj. Primio sam se na trčanje i počinjem redovno da idem na trke. Kupio sam prvi pulsmetar. Na proleće 2007. trčim tri polumaratona, novosadski, polumaraton na Ušću i beogradski. Preko interneta saznajem za sportski klub Hermes. Razmišljao sam da se učlanim u neki atletski klub ali sam odustao od te ideje. Hermes mi je delovao kao pravo mesto za mene. Učlanio sam se u Hermes i počeo da radim sa trenerom Bojanom Marićem. Spremao sam se za svoj prvi maraton koji sam istrčao oktobra 2007. u Amsterdamu. Pri učlanjenju u Hermes razmišljao sma o triatlonu. Odustao sam od te ideje jer je triatlon skup sprot koji traži jako puno vremena. Sistematski trening po 3coach programu se savršeno uklopio u moj studentski život.

<

Trčanje je postalo moj način života. Omiljena disciplina mi je maraton. Aktivno treniranje me nije omelo da završim fakultet.