Ove godine sam rešio da trčim dva maratona. Prvi će pasti šestog maja u Skoplju, a drugi najverovatnije četrnaestog oktobra u Minhenu.

Za maraton u Skoplju sam počeo da se pripremam u novembru. Pripreme teku dosta dobro, eksperimentišem sa raznim stvarima, dosta problema od ranije sam rešio, ali me neki i dalje muče. Pa da krenem redom.

Vreme za treninge mi je knap. Pored posla u NIS-u bavim se elektronikom, iz hobija. Pravim upravljanje za gorionike na pelete. Težak posao, treba da razvijem dosta složen uređaj od nule. Za sad ide dobro. Prva dva uređaja koja sam napravio rade na dva mesta, ali da bi to krenulo u prodaju treba još puno da se radi. Ne mogu da se uzdam u NIS. Ugovor mi ističe septembra, a ne mogu da gledam u pasulj kako će Rusi tada biti raspoloženi. Ništa ne prepuštam slučaju i uzimam sudbinu u svoje ruke.

Zimus sam lepo trenirao. Polako sam podizao obim i radio dosta intenzivne intervale. Trčao sam Beli kros, bilo je dosta kilavo. Kad je bio onaj jako hladan talas trudio sam se samo da nekako održim formu. Čim je prošao hladni talas uhvatila me je neka sezonska boleština i uzela mi nedelju dana treninga. Posle bolesti nastavljam žestoko sa treninzima. Prethodnog vikenda sam hteo da se isprobam na Novosadskom polumaratonu, da probam malo jači trening, da ne trčim max. To je bio totalni raspad. O tome kasnije u tekstu.

Probao sam da eksperimentišem sa ishranom. Počeo sam više da jedem što je brzo dalo rezultate. Počeo sam bolje da se osećam na treninzima i da imam više energije za druge stvari. Posebno vodim računa o ishrani odmah posle treninga. Posle teškog treninga odmah popijem napitak sa dekstrozom, fruktozom i whey proteinim. Dosta mi ubrza oporavak. Više vodim računa o hidrataciji. Na dugim trčanjima uvek uzimam tablete soli i pijem dosta vode. Ranije sam stalno dramio kako me stalno bole noge. Posle dovođenja ishrane u red tih problema više nemam. Mnogo manje jedem gluposti na poslu, uglavno nosim svoju hranu.

Moj kum Nikša studira TIMS u Novom Sadu. Tamo mu predaje profesor Sergej Ostojić za koga se priča da je ekspert sportske medicine svetskog ranga. Nikša mi je sredio pregled kod njega na starom Difu u Beogradu. Oduševio sam se tim čovekom. Nije to što puno zna nego je stvarno ljudina. Ubi se da mi pomogne. Gledao je na mene kao na profesionalca i čini mi se da on više želi da trčim brzo nego ja. Kad sam prvi put otišao kod njega odneo sam mu razne analize krvi. Eritrociti, gvožđe, feritin i te stvari su mi u opsegu, ali blizu donjih granica tako da mi je dao da pijem gvožđe. Još jedanput sam bio kod njega i tada sam mu odneo podatke o jutarnjem pulsu i radio sam ergospirometriju, VO2max, anaerobni prag i te stvari. VO2max mi je 62, a anaerobni prag mi je na pulsu 173 i tempu 3:30/km. Takve rezultate sam otprilike i očekivao. Za njega je to skromno i kaže da moram VO2max da nabijem na bar 70. Posle toga mi je davao savete o treningu i ishrani. Trudim se da se toga pridržavam.

Sad lepo treniram i zadovoljan sam svojom formom. Nemam više zašto da dramim, ali još jedna stvar me još uvek razbija. Kad god trčim prepodne raspadam se. Radnim danima treniram popodne, subotom nešto posle 12h, a nedeljom ujutru. Valjda mi je organizam navikao na treniranje popodne tako da kag god potrčim ujutru to nisam ja. Skoro sve trke su ujutru i zato baljezgam na njima i posle se vozim kolima hitne pomoći. Nedeljom na dužinama uvek mi je puls za od 10 do 20 otkucaja veći nego obično, ali nekako izguram te treninge. Sad kad počinjem da radim jake dužine imam problema. Probao sam da radim test na 5km max. Odem ujutru na stadion. Krenem test i jedva dišem. Puls odma na 180, a ja jedva držim 3:40/km. Prekinem test i odem kući. Isti dan uveče ponovo odem da radim test na 5km max i trčim lični rekord 16:55. Neverovatno koja razlika. Ujutru na pulsu 180 idem 3:40/km, a uveče na istom pulsu 3:22/km. Nisam slučajno trčao najbolje na noćnom polumaratonu u Novom Sadu. Isto me je mučilo na Belom krosu i Novosadskom polumaratonu. Odvratan osećaj. Za noge mi je lako, a puls ode u nebesa. Pitao sam eksperta Sergeja Ostojića, šta stim da radim i dao mi je isti odgovor kao i moj bivši trener Bojan Maraić. Takav mi je bioritam, navikao sam se na trčanje popodne. Mislio sam da je bioritam neka glupost kao horoskop, ali izgleda nije. Da bi to nekako korigovao moram da trčim ujutru, ali kako kad imam komunističko radno vreme od 7h do 15h. Ne ginu mi trčanja u 5h ujutru. Probao sam to juče. Nije tako strašno. Potrudiću se da dva puta nedeljno trčim u 5h ujutru i vikendom takođe ujutru samo ne baš u 5h.

Sledeće što trčim je Beogradski polumaraton, a posle Skoplje maraton.