Glavnu trku koju sam odabrao za drugi deo sezone 2010 je polumaraton u Apatinu 24. oktobra. Iako je moja omiljena disciplina maraton odlučio sam se za polumaraton iz više razloga.

Na proleće sam se žestoko pretrenirao i imao loš maraton u Trstu. Trebalo mi je dosta vremena da se oporavim tako da sam kasnije krenuo sa treninzima za jesenju trku. Pošto nemam dovoljno vremena da se lepo spremim za maraton odlučio sam se za polumaraton. Ovo je sad veliki eksperiment jer se sam treniram, a bolje je da eksperimentišem sa lakšom trkom.

Nikad nisam trčao, a ni bio u Apatinu. Svi koji su trčali polumaraton u Apatinu kažu da su zadovoljni sa trkom. Ove godine sam već imao dva lepa putovanja, Trst i Zakintos, tako da nisam baš pri parama za još jedno putovanje.

Zadao sam sebi cilj. Probaću da se spremim za 1h i 15min polumaraton. Možda malo preambiciozno jer nikad nisam trčao ispod 1h i 20min. Videću kako pripreme budu išle.

Voleo bih da formu pred polumaraton u Apatinu oprobam na par kraćih trka. Kalendar trka u Srbiji za drugi deo sezone mi nikako ne odgovara. Trke su ili jako rano, kraj jula početak avgusta ili jako kasno, oktobar. Nema ništa između, septembar je prazan, a tada bi mi najviše odgovaralo da se trkam na kraćim trkama i oprobam formu. Videću da ipak uklopim u plan koju kraću trku.

Na proleće se vraćam maratonima.

Prošao je Beogradski maraton 2010. O ovogodišnjem poboljšanju trke i mojim očekivanjima sam pisao u prethodnom članku. Neću kritikovati organizaciju jer sam već sam sebi dojadio kukajući o manama ove trke, ali sam oduševljen dobrom voljom ljudi koji su učinili ovu trku mnogo boljom. Mislim na pejsmejkere i ljude zadužene za dodatne okrepe. Vreme je bilo uobičajeno za Beogradski maraton, toplo i vetrovito. Malo nezgodno za trčanje što se vidi po rezultatima.

Kao što sam već pisao, ne osećam se najbolje u poslednje vreme. Novosadski polumaraton sam jedva završio i posle toga me prate problemi. Ne idu mi treninzi. Nekad super uradim trening, a nekad totalno puknem. Kašljem i sumnjam na neku bolest. Idem po lekarima, a oni pojma nemaju šta mi je. Krvna slika mi je u redu. Dajem sve od sebe da se što bolje spremim za maraton u Trstu što mi je glavni cilj za prvi deo sezone. Trener me je odmarao pred Beogradski polumaraton sa par kratkih, ali intezivnih treninga. Uspeo sam da uradim te treninge zato što su kratki, ali nisam se na njima osećao najbolje. Jutro pred trku sam odlučio da krenem kao maratonski trening, tj. da probam da istrčim u planiranom tempu maratona, oko 3:55min/km. U slučaju da mi krene trka, odmah bih ubrzao i jurio do kraja za što bolji rezultat. Ako mi ne ide, mislio sam da probam da izvučem maraton tempo do kraja.

Krenuo sam trku kao što sam planirao. Maraton tempo oko 3:55min/km. Nisam se obazirao na ostale trkače. Samo sam slušao svoje telo i mnogo više nego obično pratio puls i ritam. Odmah sam osetio da to nije to. Kao da imam 60 godina više. Trčim i teško mi je. Stalno sam morao da ubrzavam, jer čim bih se malo opustio krenuo bih da usporavam. Nije išlo, ali nikako nisam mogao da dozvolim sebi da odustanem. Krenula je dugačka nizbrdica od Crvenog krsta, pa do Ekonomskog fakjulteta. Pustio sam noge da ih nosi inercija, ali i to mi je bilo teško. Sećam se kad sam prošle godine trčao maraton, na istoj nizbrdici sam išao oko 3:30min/km i to mi je bilo jako lako. Išao sam sličnim tempom i ovog puta, ali nije mi ni malo bilo lako. Mrcvario sam se preko Brankovog mosta i kad je došao ravan deo počeo sam da usporavam. Potpuno isti osećaj kao u Novom Sadu. Pred osmi kilometar pokušavam da ubrzam, ali ne ide. Odustao sam!

Krenuo sam pešice nazad, a u susret mi je išla kolona trkača. Bes koji me je obuzeo posle odustajanja brzo je prošao. Bilo mi je zadvoljstvo da gledam kolonu ljudi koja uživa u tako prostoj stvari kao što je trčanje. Došlo mi je da se okrenem i nastavim trku. Bodrio sam trkače koliko god sam mogao. U pešačenju preko mosta pravio mi je društvo jedan mladi atletičar koji je krenuo trku na 5km ali je zalutao za maratoncima. Oduševio sam se kad sam na mostu video moju drugaricu Mirku koja se odlučila na maraton! Ona ne trenira trčanje nego ponekad malo trčakara. Završila je maraton za 5:11 BRAVO !!! Došao sam do cilja gde su me čekali devojka, roditelji i kumovi. Iznenadilii su se kad su me videli. Znali su da nisam dobro u poslednje vreme i podržali su moju odluku o odustajanju. Morao sam da se utešim sa babinom štrudlom sa makom.

Siguran sam da sam mogao da završim i ovaj polumaraton. Bilo bi isto mrcvarenje kao u Novom Sadu. Ovog puta sam odustao. Na polumaraton u Novi Sad sam otišao posle dobro urađenih treninga. Mislio sam da mi je to loš dan i šta je tu je. Čim mogu da se mrdam u napred mogu i da završim trku, nikako DNF (did not finish). Na ovu trku sam došao sa drugačijim pristupom. Veliki problemi sa treninzima, a glavna trka blizu. Glavni razlog mog odustajanja je bio to što mi je glavna trka blizu i što bi nastavak trke mogao da ugrozi moj maraton.

Moralo je i to jedanput da se desi. DNF pored mog imena. Boli ali proći će. Sad sam skoncentrisan na trku u Trstu. Nisam dobro. Imam želju da treniram, ali od treniranja kao da mi je gore. Jedino što u ovom trenutku mogu da uradim je da ne radim ništa. Probaću da odmorim par dana, pa opet da pokušam da trčim i da vidim šta će mi telo kazati. U Trst idem definitivno. To je glavna trka i tu ne postoji opcija odustajanje. Šta god da se desi ja taj maraton završavam u predviđenom vremenu od pet ipo sati. Posle trke u Trstu ću dobro razmisliti o svemu i probati da nađem uzrok mog lošeg stanja i nešto promenim kako mi se ovo više ne bi ponovilo.

Moj kum Nikša je imao još jednu fantastičnu trku. Bio je 15. u polumaratonu sa vremenom 1:20:12. BRAVO !!!

Beogradski maraton 2010 ću pamtiti po mom prvom odustajanju i po još jednom velikom čudu koje se desilo na ovoj trci. A to je da je Ivan Ognjanović, pejsmejker, prvi put trčao bez kačketa.

Rezultate polumaratona i maratona možete videti na sajtu beogradskig maratona.

Ostalo je još par dana do Beogradskog maratona, najveće trkačke manifestacije u Srbiji. Mediji već uveliko najavljuju ovaj događaj. Govore kako je to veliki svetski maraton i odlično organizovan događaj. Koliko je to tačno dobro znamo mi koji smo ga trčali i koji smo bili na nekom stvarno svetski organizovanom maratonu. Ove godine Beogradski maraton će imati veliki napredak za koji je zaslužna ekipa sajta Trčanje.rs. Oni će organizovati pejsmejkere za rekreativce i dve dodatne okrepne stanice koje će biti bogatije od ostalih. Pejsmejkera će biti u maratonskoj i polumaratonskoj trci. Biće dva pejsmejkera iz Hermes Srbija. To su Ivan Ognjanović, polumaraton za 1:30 i Ninoslav Rašković, maraton za 4h. SVAKA ČAST svima koji svojom dobrom voljom poboljšavaju organizaciju trke.

Ja sam bio učesnik prethodna tri Beogradska maratona. Pre tri godine to je bio moj treći polumaraton u životu. Cilj mi je bio da ne puknem. Prvu poluvinu sam trčao lagano, a u drugoj sam dao gas. Uglavnom lepo sam se proveo na toj trci. Išao sam 1:38.

Pretprošle godine sam trčao maraton. To je bio moj drugi maraton. Bila je to teška trka. Prvo je pržilo sunce, pa je duvao vetar i na kraju pljusak. To me nije sprečilo da završim trku za 3:24. Tada sam uočio jednu manu Beogradskog maratona. Problem je što malo trkača startuje maratonsku trku, pa onda veliki deo staze trčim sam. Kad dođe drugi krug- Novi Beograd, dugačke ulice i sve beton, a nigde žive duše.

Prošle godine opet sam se oprobao u maratonu. Ovog puta je bilo interesantnije. Bilo je mnogo više maratonaca jer se u sklopu trke održavalo i svetsko prvenstvo u maratonu. Bio sam zagrejan za rezultat ispod 3h. Sve je bilo super. Išao sam dosta brzo i bio skoro siguran u rezultat ispod 3h. Na oko 35.km je nešto prošlo naopako. Počeo sam da pucam. Do kraja sam se mrcvario, čak sam išao peške uz Brankov most. To mi je bio prvi maraton da sam se malo prošetao. Na kraju me je od rezultata ispod 3h delilo samo 38 sekundi.

Ove godine sam odlučio malo da promenim. Neće mi Beogradski maraton biti prolećni maraton, nego će to ove godine biti Trst. Trčaću Beogradski polumaraton kao trening. Ne znam šta da očekujem jer trenutno nisam u najboljem stanju. Tokom priprema za maraton u Trstu me spopadaju razni problemi. U poslednje vreme se osećam dosta umorno i iscrpljeno. Imam teške treninge i dosta se mučim. Forma mi talasa čas dobro trčim na treninzima, čas jako loše. Muči me ili neka bolest ili nešto drugo. Na polumaratonu u Novom Sadu sam se loše osećao i trku sam završio mnogo ispod svojih mogućnosti. Od tada su počeli moji problemi. Već dve nedelje kašljem i nema nikakve druge simptome bolesti. Otišao sam do lekara i ona sumnja na alergiju. Trenutno radim neka ispitivanja. Otkud meni alergija? Nikad u životu ninašta nisam bio alergičan. Ove nedelje imam drastično smanjen obim treninga da bi se oporavio od teških maratonskih treninga. Pored smanjenih treninga noge su mi i dalje teške. Probaću da odem na masažu. Sve to utiče pa ne smem ničemu da se nadam na polumaratonu. Ipak mi je Trst prioritet i za to se čuvam. Ako nešto krene po zlu neću da se silujem. Još uvek se nisam prijavio za trku. Čekam poslednji momenat. Ne bi da se prijavim bezveze, a da mi se stanje pogorša.

ŽELIM SVIM UČESNICIMA BEOGRADSKOG MARATONA I PRATEĆIH TRKA DOBRU TRKU !!!

Novosadski polumaraton 2007. godine bio je moj prvi polumaraton. Istrčao sam ga za 1:39. Svake godine trčim tu trku i tu uvek popravim svoj PB u polumaratonu. Trebalo je tako da bude i ovaj put. Nadao sam se rezultatu ispod 1:20, ali je nešto pošlo naopako. Zamalo da budem lošiji nego na svom prvom polumaratonu. Ovaj put sam ga istrčao za 1:36.

Trku je trebalo da radim kao jači trening. Maraton u Trstu se bliži tako da sam početkom nedelje radio jače treninge za maraton. Super sam se osećao na tim treninzima. Iako na trku nisam došao skroz odmoran nadao sam se da ću dobro trčati.

Trku sam krenuo u grupi sa mojim kumom Nikšom Papićem i Jovanović Nenadom iz atletskog kluba Vojvodina. Odmah sam video da nešto nije u redu samnom. Nismo krenuli da jurcamo. Tempo je bio oko 3:40/km, 3:50/km. Taj tempo na treninzima držim bez problema, ali sad mi je bilo baš teško. U normalnom stanju pri tom tempu puls mi je oko 170bmp, ali sad je išao preko 180bmp. Nikšu i Nenada sam jedva pratio do drugog kilometra i onda sam posustao. Totalno sam se raspao i pokušavao sam da nekako ostanem u trci. Usporio sam na 4:15/km, mada sam se i pri tom tempu mnogo mučio. Video sam da mi je ova trka propast, ali nisam mogao da se pomirim sa tim da pored mog imena u rezultatima stoji DNF. Rešio sam da završim trku kako znam i umem. Trčao sam lagano kako mi je prijalo i uživao sam gledajući druge takmičare kako se trude da ostvare svoje ciljeve. Kako se trka bližila kraju išao sam sve sporije dok me je masa trkača prestizala. Završio sam trku srećan što se posle tri godine trkanja pored mog imena još uvek neće naći DNF.

Nisam siguran šta je uzrok mog lošeg stanja. Do starta sve je išlo kako treba. Predpostavljam da sam na ivici neke bolesti, verovatno neke prehlade. Posle trke sam se osećao malo malaksalo i imao sam temperaturu 37. Sad mi je samo jako važno da se ne razbolim.

Moj kum Nikša Papić je imao super trku. Bio je šesnaesti sa vremenom 1:19:55. BRAVO !!!

Posle trke sam otišao na piće sa mojom sestrom Ivanom iz Subotice, Nikšom i drugarima iz sela Jaše Tomić. Bilo mi je drago što sam društvo iz Jaše video posle dugo vremena.

Rezultate trke možete videti na sajtu novosadskog maratona, a slike u facebook galeriji sajta Trčanje.rs.

Svake sezone glavni cilj su mi dva maratona. Jedan trčim na proleće, a drugi na jesen. Pored dva maratona trčim mnogo kraćih trka. Treniram tako da mi je prioritet da što bolje istrčim ta dva maratona. Na svakom maratonu se trudim da oborim lični rekord.

Za prvi deo sezone 2010 sam se odlučio za maraton u Trstu. Moj kum Nikša Papić mi je prodložio da idemo na tu trku. Nikša je takođe član Hermesa i trči polumaratone. Na jesen bi trebalo da se oproba u maratonu. Našim roditeljima se svidela ideja za Trst, pa su se odlučili da idu sa nama i da sve organizuju i finansiraju. Kao i na većini trka do sad pratiće me moja devojka Milica. Trst je interesantno turističko mesto, a i Venecija je blizu. Biće to interesantan porodičan vikend u Trstu za prvomajske praznike. Inače maraton u Trstu je 2. maja. Detaljno planiranje putovanje je u toku. U Trstu će prvi maraton trčati Aleksandar Vukičević, deo ekipe Trčanje.rs. Prvi maraton će trčati na rođendan.

Do sad mi je par ljudi pomenulo maraton u Trstu i čuo sam samo lepe stvari. Svi kažu da su Italijani odlični organizatori trka. Sviđa mi se to što je u Trstu manja trka. Nema previše učesnika, pa neće biti gužve i guranja na stazi i okrepima. Obično startuje oko 400 maratonaca, baš kako ja volim. Trasa je interesantna. Autobusom se ide od Trsta do Gradisca D’isonzo, gradiće gde je start trke. Trči se nazad ka Trstu. Na pola maratona, priključuju se polumaratonci. Start maratona je u 9:15, a polumaratona u 10:30. Nadam se da priključivanje polumaratonace neće praviti problem maratoncima. Staza je ravna sa brdom u sredini. Od 19.km do 25.km je uspon, a od 25.km do 35.km je spust. Najstrmiji deo uspona je oko 5%, što ne bi trebalo da pravi problem. Spust je blag i dug. Taman da me lepo ubrza, a da mi ne polomi noge. Neki koji su trčali u Tstu kažu da ovakav profil staze trku čini veoma brzom. Drugi deo staze je pored mora.

Sve informacije o maratonu u Trstu možete videti na sajtu trke.

Moj primarni cilj je kao i uvek, a to je da se dobro provedem. Daću sve od sebe da oborim lični rekord koji trenutno iznosi 2:52. Još uvek nisam počeo da radim specifične treninge za Trst. Počeću kad otopli za koju nedelju. Još uvek sam u bazičnom periodu. Maraton tempo za koji ću da se spremam je između 4min/km i 3:50min/km. Koliko će to tačno biti zavisi od toga kako pripreme budu išle. Formu ću isprobati na Rođendaskoj trci na Paliću (10km), novosadskom i beogradskom polumaratonu.

Ako je još neko zainteresovan za maraton u Trstu neka mi je javi.

Ovaj članak je kratak pregled moje sportske karijere. Otac mi je bio košarkaš tako da sam se od malena ugledao na njega. Od kad znam za sebe želeo sam da budem košarkaš. Kao dete bio sam non stop napolju i igrao se sa ostalom decom. Tada su sva deca bila fizički aktivna tokom celeg dana. Svi smo se stalno igrali napolju bez obzira na vremenske uslove. Na žalost to danas nije slučaj. Svi znamo koliko se danas deca malo igraju napolju. Ranije kad padne sneg sve je bilo puno dece, a danas skoro ne vidim ni jedno da uživa u snegu.

Moj prvi kontakt sa trčanjem kao sportom je bio veoma rano. Jako mi je žao što ne mogu da se setim kad je to tačno bilo, ali se sećam da sam bio baš mali. Na televiziji je bila neka atletika, ne sećam se šta tačno. Moji drugovi i ja smo izašli napolje i palo nam je na pamet da se igramo atletike, tj. toga što smo videli na televizoru. Trčalo smo ko blesavi, bacali kamenje i imitirali razne discipline. Sećam se da sam sutra dan jedva hodao od upale mišića.

Prvi sport koji sam počeo da treniram je bio karate. Tada sam bio prvi razred osnovne škole. Bilo mi je rano da počnem da treniram košarku. Karate je bio odličan sport za razvoj dece. Trenirao sam ga znajući da ću preći na košarku čim malo porastem.

<

U trećem razredu osnovne škole prestajem da treniram karate i prelezim na košarku. Do kraja osnovne škole sam bio zaluđen košarkom. Trenirao sam u košarkaškom klubu Proleter iz Zrenjanina. Jedno vreme me je otac trenirao. Imao sam sreće da budem u dobroj generaciji. Kao pioniri i kadeti bili smo uspešni. Bili smo složni kao tim i sve je dobro funkcionisalo. Uvek smo stizali do najbolje četiri ekipe u Vojvodini. Igrao sam na poziciji beka. Malo plejmejker, malo bek šuter. Dobro mi je išlo. Bio sam čak i na širem spisku za reprezentaciju. Kad sam krenuo u srednju školu moja generacija se spojila sa starijom generacijom. Starija generacija nije bila ni uspešna ni složna kao mi. Srušio se timski duh i mnogi iz moje generacije su prestali da treniraju. Tad je sve krenulo polako nizbrdo. Bilo je teško izboriti mesto u ekipi. Moj glavni adut je bio dobra igra u odbrani, ali imali smo nekog trenera koga uopšte nije interesovala odbrana. Skoro svaku utakmicu smo primali 100 poena. Nisam više mogao da se nosim sa vršnjacima iz drugih klubova. Išao sam u srednju školu redovno i ozbiljno učio, dok su oni išli vanredno u srednju školu i mnogo više trenirali. Ja sam trenirao oko sat ipo svaki dan, dok su oni imali dva treninga dnevno plus teretanu. Polako sam počeo da gubim volju. Pubertet i nedostatak motivacije su učinili da prestanem sa košarkom.

U drugom razredu srednje škole prelazim sa sporta na muziku. Počinjem da sviram bubnjeve. Deda i ujak su mi muzičari. Obojca su bubnjari tako da su me oni učili da sviram, a i koristio sam dedine bubnjeve. Bio sam antitalenat za muziku, pa sam morao puno da vežbam da bi moje udaranje ličilo na sviranje. Prvi bend u kom sam svirao bio je pank-rok bend Phobija. To je bila dobra zajebancija koja se posle par meseci raspala. Sledeći bend u kom sam svirao bio je Heavy Metal bend Whiplash. To je bilo već malo ozbiljnije. Svirao sam muziku koju najviše volim. Svirali samo obrade, Metallica, Iron Maiden, AC-DC idt. Imali smo svirke. Ja sam imao problem što sam bio još uvek početnik. Ostali u bendu su bili iskusniji i dobri muzičari. Mnogo sam vežbao, ali mi je teško bilo da se uklopim. Kasnije bend menja ime u Winterlost i počinje da teži ka drugim vrstama Heavy Metal-a koje ja baš nisam voleo. Ubrzo napuštam bend. To je bilo proleće 2004. Ponovo mi se javila volja za sportom. Trčao sam dva puta nedeljno po oko 45 minuta i išao sam u teretanu. I dalje sam vežbao bubnjeve. Na leto 2004. oprobao sam se na biciklu. Imao sam par dužih vožnji preko 100km. To je bilo rekreativno, lagana vožnja sa dužim pauzama. Kad sam krenuo u četvrti razred srednje škole počeo sam da sviram u novom bendu. Bend se zvao Modosh. Svirali samo žestoku muziku, Sepilturu, Panteru, Machine Head itd. Problem je bio što ostatak benda nije bio iz Zrenjanina, pa smo retko imali probe. Tada pokušavam i da se vratim košarci. Trenirao sam u klubu Zrenjaninac i spremao se da igram najnižu ligu na leto, takozvanu Beton ligu. Taj period sam bio baš aktivan. Učio sam za srednju školu i za prijemni za fakultet. Išao sam u teretanu, na košarkaške treninge i vežbao bubnjeve. Izgleda puno ali nisam sve to radio svaki dan. Pošto sam se bavio sa svim i svačim na kraju sam dobio veliko ništa. Uspešno sam završio srednju školu i upisao Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Bend se raspao jer smo svi otišli na fakultet u različite gradove. Ono sa košarkom je ispalo bezveze. Leto pre odlaska na fakultet sam intezivno vozio bicikl. Jednostavno bilo mi je lepo. Od košarke sam definitivno digao ruke, ali uvek odem na basket kad mi se ukaže prilika. Muzike mi je bilo dosta. Nije svet muzičara za mene, jednostavno nisam taj tip. I dalje volim istu žestoku muziku i ponekad sednem za bubnjeve.

Na jesen 2005. odlazim u Beograd na fakultet. Studiranje mi je dobro krenulo. Osećao sam se prazno jer nisam imao nikakvu zanimaciju pored studiranja. Da ne bi pošandrcao od fakulteta počeo sam da trčim. Trčao sam lagano par puta nedeljno. Bez ikakvog sata bi izašao iz stana i trčao lagano koliko mi se htelo. Kad sam preko leta između prve i druge godine studiranja bio kući u Zrenjaninu vozio sam bajs. Kad sam krenuo na drugu godinu studia, na jesen 2006. počeo sam malo ozbiljnije da trčim. I dalje nisam koristio nikakav sportski sat, ali sam trčao češće i ubacivao sam kao neke deonice. Slučajno sam čuo na radiu da ima trka na Adi. To je bilo novembra 2006. Trka, Sećanje na Duška Radovića. Moja prva trka. Odmah sam zadao sebi cilj da trčim krug oko Ade za manje od 30 minuta. Trku sam završio za 29:58. Niti sam imao štopericu, niti sam imao pojma kojom brzinom mogu da trčim. Sve je bilo na osećaj. Primio sam se na trčanje i počinjem redovno da idem na trke. Kupio sam prvi pulsmetar. Na proleće 2007. trčim tri polumaratona, novosadski, polumaraton na Ušću i beogradski. Preko interneta saznajem za sportski klub Hermes. Razmišljao sam da se učlanim u neki atletski klub ali sam odustao od te ideje. Hermes mi je delovao kao pravo mesto za mene. Učlanio sam se u Hermes i počeo da radim sa trenerom Bojanom Marićem. Spremao sam se za svoj prvi maraton koji sam istrčao oktobra 2007. u Amsterdamu. Pri učlanjenju u Hermes razmišljao sma o triatlonu. Odustao sam od te ideje jer je triatlon skup sprot koji traži jako puno vremena. Sistematski trening po 3coach programu se savršeno uklopio u moj studentski život.

<

Trčanje je postalo moj način života. Omiljena disciplina mi je maraton. Aktivno treniranje me nije omelo da završim fakultet.

Sve je počelo u nedelju 31.1. rano ujutru u 4:15. Krenuo sam autobusom za Niš. Išao sam na Zimski polumaraton. To je trka koju organizuje Šri Činmoj maraton tim. Trči se u parku Čair u Nišu na kružnoj stazi od 862m. Pored ploumaratona trči se i maraton. Doručkovao sam u autobusu dve ipo ražane kifle i dve banane. Veći deo puta sam prespavao.

U parku Čair staza je bila očišćena. Temperatura je bila oko četiri stepena iznad nule. Sneg se topio tako da je staza bila mokra sa puno bara i na nekim mestima malo blata. Nije bilo vetra, a kiša je s vremena na vreme malo padala. Krug na kom se trčalo je imao sedam lakat krivina što meni nikako nije odgovaralo. Trener Bojan Marić mi je rekao da meni zbog dugih nogu i koraka ne odgovaraju tehnički zahtevne staze na kojima ima puno skretanja. Zbog dugog koraka meni je teže da usporim pre krivine i ubrzam posle krivine nego nekom trkaču nižeg rasta.

Maratonska trka je startovala sat vremena pre polumaratona. Svaka čast ljudima koji su se odlučili da trče maraton u ovim uslovima. Meni bi bilo veoma psihički teško da trebam da trčim maraton na krugu od 862m.

Poveo sam polumaratonsku trku. Pratili su me Nenad Živković iz AK Kruševac i Jovica Ristovski iz maraton kluba Delta iz Skoplja. Ubrzo je Nenad izašao ispred mene i počeo da diktira tempo oko 3:45/km. Posle par krugova Jovica više nije mogao da nas prati. Pratio sam Nenada sve do desetog kilometra. Tu je počeo malo da usporava. Ja sam to iskoristio, ubrzao i brzo napravio prednost. Sve do kraja sam išao jako koliko sam mogao. Hteo sam da oborim lični rekord u polumaratonu. Pobedio sam trku sa vremenom 1:20:15. To je i moj novi lični rekord. Posle dva minuta Nenad i Jovica su stigli na cilj. Jovica je dobio Nenada u šprint finišu.

Prvi put sam pobedio u trkačkoj karijeri. Lep je to osećaj. Bio sam zvezda . Čak sam dao dve izjave pred kamerama. Dobio sam lep veliki pehar.

Rezultati i fotografije sa trke se mogu pronaći ovde.