Postoje dve vrste periodizacije treninga u trčanju. Jednu nazivaju linearna, a drugu nelinearna. To linearna nema nikakve veze sa matematičkim pojmom linearnosti.

Linearna periodizacija je kad se plan treninga podeli na periode i kad se u svakom od tih perioda akcentuje neki poseban tip treninga. Najčešća linearna periodizacija počinje sa bazičnim periodom u kom je veliki obim i rade se lagana trčanja, kako bi neki rekli: ”skupljaju se kilometri za kasnije”. Neki treneri smatraju da u bazičnom periodu treba da bude najveći obim. Posle bazičnog perioda može da se radi period u kom dominiraju kratki i intezivni intervali, tj. brzinski period ili period gde dominiraju tempo trčanja. Posle ide neki drugi periodi itd. Uglavnom sve zavisi od trenera do trenera i njihove filozofije. Jednom rečenicom linearna periodizacija u pojedinim periodima forsira jedan vid treninga, dok druge skroz zapostavlja ili ih radi u mnogo manjem obimu.

Nelinearna periodizacija kaže da se uvek radi sve. U toku jedne nedelje se rade sve vrste treninga. Treba da bude malo sprinta, intenzivnih intervala, tempo trčanje ili tempo intervali i dužina. Može da se desi da neki tip treninga u nekom periodu bude izbačen, ali se to radi iz nekog specifičnog razloga. Na primer ako je neki trkač sklon povredama prilikom intezivnog trčanja onda on neće raditi intezivne intervale na početku trenažnog procesa. Obim treninga postepeno raste od početka trenažnog procesa, pa sve do pred sužavanje kad je obim najveći. Obim i intezitet svih treninga postepeno se povećava.

Koja periodizacija je bolja? Nemam pojma. Sve zavisi od trenera do trenera i to kako ih oni primenjuju. Mislim da moj bivi trener Bojan Marić radi neku kombinaciju obe periodizacije. Kod njega sam uglavnom u toku nedelje imao razne vrste treninga, ali je bilo i perioda kad sam forsirao samo određene treninge. Danski trener Ole primenjuje nelinearnu periodizaciju. On intezitet treninga deli u 5 zona i tokom jedne nedelje njegovi klijenti skoro uvek rade svih 5 zona. Jedino na početku sezone se rade samo sporije zone. Američki trener Greg McMillan više koristi linearnu periodozaciju. Bred Hudson, trener po čijoj filozofiji pokušavam da treniram, koristi isključivo nelinearnu periodizaciju, tako da i ja sam težim nelinearnoj periodizaciji.

Pokušavam da treniram sam sebe. To radim tako što napišem sebi plan i korigujem ga u skladu sa tim kako mi idu treninzi. Ranije mi je planove pisao Bojan Marić. Za pisanje planova potrebno je znanje i iskustvo. Za četiri godine trčanja skupio sam prilično iskustva. Usput sam skupljao znanje, najviše od Bojana Marića, Nikole Tošića i ostalih članova Hermesa. O trčanju sam mnogo čitao po internetu i knjigama.

Imao sam sliku u glavi kako bi moji treninzi mogli da izgledaju, ali je to bilo dosta konfuzno. Bez problema sam pisao planove početnicima i onima koji se spremaju za prvi maraton, ali za nivo na kom se ja trenutno nalazim treba malo više. Javila mi se gomila sitnih pitanja na koje nisam imao odgovor. Internet članci su kratki. U njima se može naći neka jako upoštena priča ili neka priča koja se usko vezuje za neki pojedini segment treninga. Knjige koje sam čitao opet su pisale uopšteno o trčanju. Krene malo od fiziologije trčanje, pa vrste treninga, ishrana, povrede itd. Sve po malo, ali nedovoljno. To što sam znao nisam mogao lepo da spojim u kompletan plan koji bi me odveo do ozbiljnijeg trčanja.

Preko Amazona sam naručio knjigu Run Faster From the 5K to the Marathon. Njen autor je Američki trener Brad Hudson, koji sprema brdo elitnih trkača od kojih mnogi završe na Olimpijskim igrama. Knjiga je napisana sa ciljem da pomogne ljudima da treniraju sami sebe, po principima Breda Hudsona. On svoju filozofiju treninga zove adaptivno trčanje. Filozofija mu je da svaki trkač mora da pronađe svoj sistem treninga, tj. da treninge prilagodi sebi. Dve najveće greške koje trkači rade po njemu su da treniraju po tuđim planovima i da se slepo drže plana koji je napisan za mnogo u napred.

Pročitao sam knjigu i mogu da kažem da je inzvanredna. Totalno je drugačija od svih ostalih koje sam čitao. Odlučio sam se da treniram po filozofiji Breda Hudsona. U knjizi nema nikakve opšte priče. Samo je predstavljena autorova filozofija treninga. Sve što je objašnjeno deluje jako prosto. Dok sam čitao knjigu 100 puta sam pomislio kako se toga ja nisam setio.

Ukratko, suština treninga je da izabereš trku i cilj, željeno vreme na trci. Trudiš se da treniraš tako da sve što radiš bude u službi ostvarenja cilja. Naravno nemoguće je trenirati savršeno. Sve se svodi na eksperimentisanje i upoznavanje sebe, sa ciljem da svaki naredni plan bude bliži savršenom.

Ima tu svašta i ne može sve da stane u jedan članak. U buduće ću mnogo pisati o tome kako primenjujem principe Breda Hudona na sebi.

Taj način treniranja je besprekorno funkcionisao pune dve godine. Sve je bilo savršeno. Kad god bi me neko pitao kako treninzi, ja bih odgovarao ”odlično”. Nisam imao pojma kako to izgleda kad ne idu treninzi. Konstantno sam napredovao i skoro na svakoj trci sam obarao lični rekord. Za te dve godine sam od totalnog početnika došao do maratona od 3h. Maraton za 3h sam trčao prošlo proleće u Beogradu. Posle toga sam sa velikim ambicijama krenuo u treniranje za maratone ispod 3h, ali počeli su problemi.

Bilo je potrebno trenirati više i jače. Nastavio sam ja svoje, dobijem plan i udri. Jesenas sam u Zagrebu istrčao maraton za 2:52. Bio sam prezadovoljan tim rezultatom obzirom kako su mi pripreme za taj maraton protekle. Pred tu trku sam se osećao umorno i iscrpljeno. Skupili su mi se teški treninzi tokom leta. Sve treninge te jeseni sam radio sa bolovima u nogama. Mnoge treninge nisam mogao da trčim brzo koliko je trebalo. Sužavanje pred trku je dalo efekta i ja sam ipak dobro prošao na toj trci. Želeo sam da se više nikad pred maraton ne osećam tako loše. Tražio sam grešku u svemu, ishrani, tehnici, glavi itd, ali pravi problem tada nisam video. Pravim kratku pauzu između dve sezone i nastavljam standardno, plan i udri.

Ova sezona mi je lepo počela. O tome pišu prvi članci na ovom blogu. Palo je par ličnih rekorda i prva pobeda. Ubrzo je stanje kao pred Zagreb počelo da se ponavlja, ali je ovog puta bilo mnogo gore. Sve se završilo lošim maratonom u Trstu.

GDE JE PROBLEM?

Ne mogu sa 100% da kažem šta je problem, ali posle mnogo analize i razmišljanja sumnjam na sledeće:

Mislim da je problem ”PLAN I UDRI”.

Ne mislim da su planovi koje sam dobijao od mog trenera loši, niti da je Bojan loš trener, nego mislim da je način mog treniranja bio loš. Prilikom saradnje sa Bojanom jednu stvar mogu da tvrdim 100%, a to je da je Bojan dao sve od sebe kao moj trener i da se maksimalono trudio oko mojih treninga i oko mene.

Bojan ima preko 30 godina iskustva u sportu i jako mnogo zna. Izgradio je svoj sistem treninga i svoju filozofiju. Ima veliki broj zadovoljnih klijenata. Šta onda kod mene nije valjalo?

Sistem plan i udri je bio odličan dok sam bio na nižem nivou, ali kad je trebalo ozbiljnije da se trči to je palo u vodu. Glavni problem je bio to što sam na taj način skroz zapostavio moje telo. Kad su treninzi u pitanju nisam uopšte uzimao u obzir to kako se osećam, već sam se po svaku cenu držao plana. Dugotrajnim ignorisanjem sebe sam se postepeno uništavao. To se završilo mrcvarenjem u Trstu i totalnim psihičkim i fizičkim pucanjem što se tiče treninga. Došao je trenutak kad moram da stanem i napravim rez u karijeri. Nešto veliko mora da se promeni.

ŠTA DALJE?

Imam veliku potrebu da nešto veliko promenim u mom sportskom životu. Prvo moram da počnem da slušam svoje telo i ne bi smeo više da zapostavljam to kako se osećam. Bojan je dobar trener i sa puno pažnje piše planove, ali kad mi piše plan za narednu nedelju on ne može da zna kako se osećam i kad mi piše trening za kraj nedelje on ne može da predvidi u kakvom će stanju moje telo tada da bude. Da bi se ti problemi smanjili morala bi da se poboljša naša komunikacija što je nemoguće. On se odselio u Ameriku, deli nas okean. Putem maila ne može mnogo toga da se kaže. Bojan u Americi radi kao uspešan trener. Pored toga bavi se mnogim drugim stvarima i jednostavno je nemoguće da obavljamo adekvatnu komunikaciju što se treninga tiče. Drugačije bi bilo da je on u Srbiji i da se češće viđamo. Ja ne bih mogao da korigujem njegove planove u skladu sa tim kako se osećam. On ima svoj specifičan sistem treninga i jednostavno ne bih uspeo na dobar način da korigujem planove.

Razmišljao sam o promeni trenera, ali mislim da bih i tad imao sličnih problema. Na kraju sam se odlučio za jedan VELIKI EKSPERIMENT.

Do kraja sezone ću pokušati da TRENIRAM SAM SEBE. Možda je to loša ideja i možda ću posle par meseci moliti Bojana da me primi nazad, ali želim da pokušam.

Za tri godine treniranja sam stekao prilično iskustvo. Redovno se o treniranju edukujem na internetu i čitam knjige. Imam iskustva kao trener u HERMES PLUS-u. Radim sa jednim klijentom koga polako uvodim u svet trčanja. Mislim da sam spreman da to pokušam. Do sad nisam mogao da treniram sam sebe jer bi to bilo serijsko samoubistvo. Bio bih surov prema sebi i stalno bih mislio da mogu više. Trebao mi je jedan šamar da bih počeo da štedim sebe. Ovo kroz sta sam sad prošao je upravo taj šamar i kockica koja je nedostajala da bih mogao da postanem sam svoj trener. Ova lekcija je zlata vredna i konačno sam dobio poštovanje prema odmoru. Imam veliku želju da ovo iskustvo prenesem drugima jer mislim da dosta njih u Srbiji pravi istu grešku. Upravo zato i pišem ovaj blog. Kao trener u HERMES PLUS želim da ljudima koji hoće da uživaju u sportu pomognem da kroz ovo nikada ne prođu i kad ih neko pita kako idu treninzi oni uvek kažu ”odlično”. To se jedino postiže dobrom komunikacijom.

Prošle nedelje sam počeo sa jačim treninzima. Radio sam Cruise Intervals hiljadarke (8x1000m za 3:45, pauza 45 sekundi) i tempo trčanje po brdovitom terenu. Moji omiljeni treninzi su dužine u planiranom tempu maratona. Moj trener Bojan Marić procenjuje da je moj maraton tempo između 3:52min/km i 4min/km, tako da sam trčao dužinu 1h i 45min prosečnim tempom 3:54min/km. Ove nedelje sam takođe ponovio isti trening, 1h 45min prosečnim tempom 3:54min/km, ali mi je ovog puta prosečan puls bio za četiri otkucaja niži (avr hr 165). Trčao sam na Adi Ciganliji na zajedničkom treningu koji organizuje ekipa Trčanje.rs. Od ozbiljnijih treninga ove nedelje sam radio tempo trčanje (1h tempom 3:45min/km) i jake hiljadarke. Trebao sam da trčim 1000m za 3:16, ali mi nešto nije išlo. Išao sam malo sporije.

Nstavljam se žešćim treninzima. Naredne nedelje ću formu isprobati na Rođendanskoj trci na Paliću, 10km.

Ovaj članak je kratak pregled moje sportske karijere. Otac mi je bio košarkaš tako da sam se od malena ugledao na njega. Od kad znam za sebe želeo sam da budem košarkaš. Kao dete bio sam non stop napolju i igrao se sa ostalom decom. Tada su sva deca bila fizički aktivna tokom celeg dana. Svi smo se stalno igrali napolju bez obzira na vremenske uslove. Na žalost to danas nije slučaj. Svi znamo koliko se danas deca malo igraju napolju. Ranije kad padne sneg sve je bilo puno dece, a danas skoro ne vidim ni jedno da uživa u snegu.

Moj prvi kontakt sa trčanjem kao sportom je bio veoma rano. Jako mi je žao što ne mogu da se setim kad je to tačno bilo, ali se sećam da sam bio baš mali. Na televiziji je bila neka atletika, ne sećam se šta tačno. Moji drugovi i ja smo izašli napolje i palo nam je na pamet da se igramo atletike, tj. toga što smo videli na televizoru. Trčalo smo ko blesavi, bacali kamenje i imitirali razne discipline. Sećam se da sam sutra dan jedva hodao od upale mišića.

Prvi sport koji sam počeo da treniram je bio karate. Tada sam bio prvi razred osnovne škole. Bilo mi je rano da počnem da treniram košarku. Karate je bio odličan sport za razvoj dece. Trenirao sam ga znajući da ću preći na košarku čim malo porastem.

<

U trećem razredu osnovne škole prestajem da treniram karate i prelezim na košarku. Do kraja osnovne škole sam bio zaluđen košarkom. Trenirao sam u košarkaškom klubu Proleter iz Zrenjanina. Jedno vreme me je otac trenirao. Imao sam sreće da budem u dobroj generaciji. Kao pioniri i kadeti bili smo uspešni. Bili smo složni kao tim i sve je dobro funkcionisalo. Uvek smo stizali do najbolje četiri ekipe u Vojvodini. Igrao sam na poziciji beka. Malo plejmejker, malo bek šuter. Dobro mi je išlo. Bio sam čak i na širem spisku za reprezentaciju. Kad sam krenuo u srednju školu moja generacija se spojila sa starijom generacijom. Starija generacija nije bila ni uspešna ni složna kao mi. Srušio se timski duh i mnogi iz moje generacije su prestali da treniraju. Tad je sve krenulo polako nizbrdo. Bilo je teško izboriti mesto u ekipi. Moj glavni adut je bio dobra igra u odbrani, ali imali smo nekog trenera koga uopšte nije interesovala odbrana. Skoro svaku utakmicu smo primali 100 poena. Nisam više mogao da se nosim sa vršnjacima iz drugih klubova. Išao sam u srednju školu redovno i ozbiljno učio, dok su oni išli vanredno u srednju školu i mnogo više trenirali. Ja sam trenirao oko sat ipo svaki dan, dok su oni imali dva treninga dnevno plus teretanu. Polako sam počeo da gubim volju. Pubertet i nedostatak motivacije su učinili da prestanem sa košarkom.

U drugom razredu srednje škole prelazim sa sporta na muziku. Počinjem da sviram bubnjeve. Deda i ujak su mi muzičari. Obojca su bubnjari tako da su me oni učili da sviram, a i koristio sam dedine bubnjeve. Bio sam antitalenat za muziku, pa sam morao puno da vežbam da bi moje udaranje ličilo na sviranje. Prvi bend u kom sam svirao bio je pank-rok bend Phobija. To je bila dobra zajebancija koja se posle par meseci raspala. Sledeći bend u kom sam svirao bio je Heavy Metal bend Whiplash. To je bilo već malo ozbiljnije. Svirao sam muziku koju najviše volim. Svirali samo obrade, Metallica, Iron Maiden, AC-DC idt. Imali smo svirke. Ja sam imao problem što sam bio još uvek početnik. Ostali u bendu su bili iskusniji i dobri muzičari. Mnogo sam vežbao, ali mi je teško bilo da se uklopim. Kasnije bend menja ime u Winterlost i počinje da teži ka drugim vrstama Heavy Metal-a koje ja baš nisam voleo. Ubrzo napuštam bend. To je bilo proleće 2004. Ponovo mi se javila volja za sportom. Trčao sam dva puta nedeljno po oko 45 minuta i išao sam u teretanu. I dalje sam vežbao bubnjeve. Na leto 2004. oprobao sam se na biciklu. Imao sam par dužih vožnji preko 100km. To je bilo rekreativno, lagana vožnja sa dužim pauzama. Kad sam krenuo u četvrti razred srednje škole počeo sam da sviram u novom bendu. Bend se zvao Modosh. Svirali samo žestoku muziku, Sepilturu, Panteru, Machine Head itd. Problem je bio što ostatak benda nije bio iz Zrenjanina, pa smo retko imali probe. Tada pokušavam i da se vratim košarci. Trenirao sam u klubu Zrenjaninac i spremao se da igram najnižu ligu na leto, takozvanu Beton ligu. Taj period sam bio baš aktivan. Učio sam za srednju školu i za prijemni za fakultet. Išao sam u teretanu, na košarkaške treninge i vežbao bubnjeve. Izgleda puno ali nisam sve to radio svaki dan. Pošto sam se bavio sa svim i svačim na kraju sam dobio veliko ništa. Uspešno sam završio srednju školu i upisao Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Bend se raspao jer smo svi otišli na fakultet u različite gradove. Ono sa košarkom je ispalo bezveze. Leto pre odlaska na fakultet sam intezivno vozio bicikl. Jednostavno bilo mi je lepo. Od košarke sam definitivno digao ruke, ali uvek odem na basket kad mi se ukaže prilika. Muzike mi je bilo dosta. Nije svet muzičara za mene, jednostavno nisam taj tip. I dalje volim istu žestoku muziku i ponekad sednem za bubnjeve.

Na jesen 2005. odlazim u Beograd na fakultet. Studiranje mi je dobro krenulo. Osećao sam se prazno jer nisam imao nikakvu zanimaciju pored studiranja. Da ne bi pošandrcao od fakulteta počeo sam da trčim. Trčao sam lagano par puta nedeljno. Bez ikakvog sata bi izašao iz stana i trčao lagano koliko mi se htelo. Kad sam preko leta između prve i druge godine studiranja bio kući u Zrenjaninu vozio sam bajs. Kad sam krenuo na drugu godinu studia, na jesen 2006. počeo sam malo ozbiljnije da trčim. I dalje nisam koristio nikakav sportski sat, ali sam trčao češće i ubacivao sam kao neke deonice. Slučajno sam čuo na radiu da ima trka na Adi. To je bilo novembra 2006. Trka, Sećanje na Duška Radovića. Moja prva trka. Odmah sam zadao sebi cilj da trčim krug oko Ade za manje od 30 minuta. Trku sam završio za 29:58. Niti sam imao štopericu, niti sam imao pojma kojom brzinom mogu da trčim. Sve je bilo na osećaj. Primio sam se na trčanje i počinjem redovno da idem na trke. Kupio sam prvi pulsmetar. Na proleće 2007. trčim tri polumaratona, novosadski, polumaraton na Ušću i beogradski. Preko interneta saznajem za sportski klub Hermes. Razmišljao sam da se učlanim u neki atletski klub ali sam odustao od te ideje. Hermes mi je delovao kao pravo mesto za mene. Učlanio sam se u Hermes i počeo da radim sa trenerom Bojanom Marićem. Spremao sam se za svoj prvi maraton koji sam istrčao oktobra 2007. u Amsterdamu. Pri učlanjenju u Hermes razmišljao sma o triatlonu. Odustao sam od te ideje jer je triatlon skup sprot koji traži jako puno vremena. Sistematski trening po 3coach programu se savršeno uklopio u moj studentski život.

<

Trčanje je postalo moj način života. Omiljena disciplina mi je maraton. Aktivno treniranje me nije omelo da završim fakultet.