Polumaraton u Apatinu nikako ne propuštam. To je jedna od najbolje organizovanih trka u Srbiji i na njoj je uvek dobra atmosfera. Nije mi bilo u planu da mi ovo bude poslednja trka u sezoni i zato se nisam razbijao od treninga za nju. Plan mi je bio da sezonu završim sa trkom oko Savskog jezera, Sećanje na Duška Radovića koja se održava krajem novembra. U Apatin odlazim sa mojom devojkom Milicom, mojim dedom Acom kao vernim navijačem i Draženom. Dražen je moj klijent i ovo mu je bio prvi polumaraton. Naravno, ništa bez kuma Nikše. Jedini problem koji sam imao je to što sam bio prehlađen. Pošto nisam imao temperaturu odlučio sam da se trkam.

Trku sam krenuo bojažljivo, što zbog prehlade, što zbog straha od pucanja. Uglavnom sam trčao sam i držao tempo koji mi najviše odgovara. Tokom trke sam postepeno ubrzavao i trčao sve brže i brže. Nisam nosio Garmin niti bilo kakav sat, pa nisam imao pojma o tempu i vremenu. U drugoj polovini trke sam jurio par trkača ispred sebe. Jednog makedonca sam prestigao na 15. km, a drugog makedonca Kokana Ajanovskog sam dobio u sprint finišu, mislim da me je pustio.  Polumaraton sam završio sa vremenom 1:18:18. Super, još jedan polumaraton ispod 1:20, ali mislim da sam mogao brže. Suviše sam se štedeo u prvoj polovini trke.

Moj kum Nikša je bio fantastičan. Trčao je lični rekord 1:13. Moj klijent Dražen je uspešno završio svoj prvi polumaraton sa vremenom 1:40. Sve je ispalo kako je planirano. Ostale rezultate polumaratona možete videti na sajtu Somborskog maratona.

Iako sam završio trku bez raspada problemi me nisu zaobišli. Posle trke mi je pozlilo. Prvo mi je bilo jako hladno, pa sam nekako došao malo sebi, pa sam dobio temperaturu i na kraju me sve prošlo kao da ništa nije bilo. Opet je glavni problem bila dehidratacija. Bio sam prehlađen i stalno sam išao na malu nuždu. 4 puta na putu do Apatina i par puta tokom noći. Vodio sam računa i pio sam dosta vode, ali nije bilo dovoljno. U drugoj polovini trke kad sam dao gas nisam pio vodu. Pritisak mi je opet bio nizak, 90 sa 60. U život me je vratila voda sa solju i šećerom i posle čips.

Posle polumaratona u Apatinu je trebalo da nastavim sa treninzima za trku oko Ade. Uradio sam par težih treninga i ipak odlučio da završim sezonu. Želim treninge da podignem na viši nivo, ali prvo moram da se saberem i napravim malo reda u životu. Problem mi je ishrana. Nikad nisam ništa specijalno radio što se tiče ishrane. Spontano sam se hranio i gledao da unesem dosta ugljenih hidrata i što više voća i povrća. Sad kad radim često jedem đubre i nemam dovoljno energije za trening. Stalno sam gladan i uvek spontano grickam neke gluposti i mislim preživeću nekako trening. Tako više ne ide. Video sam par puta ,kad dobro jedem imam utisak da mogu da trčim do besvesti. Na svu ovu zajebanciju sa hranom kad se još doda eksperimentisanje sa bezglutenskom dijetom došao sam do raspada sistema. Ovde pravim rez, završavam sezonu, par nedelja odmora, planiranje ishrane i idemo sve ispočetka. Nema više zezanja, na proleće maraton. Kraće trke smaraju.

Prva stvar koju moram da rešim što se tiče ishrane je da proverim da li sam alergičan na gluten. U prethodnom periodu sam eksperimentisao sa izbacivanjem glutena iz ishrane. Na osnovu tih eksperimenata imam dosta razloga da sumnjam da sam netolerantan na gluten ili da imam Celijakiju. Otići ću do doktora, samo ne znam kog, i probaću to da razrešim. Posle moram malo da isplaniram ishranu i nađem svoj magični napitak koji će mi služiti za brži oporavak posle treninga. O možda gluten problemima ću još pisati.

Kad radim puno radno vreme od sedam ujutru do tri popodne nemam nikakvih problema sa treninzima ma koliko mi dan na poslu bio težak. Problemi nastaju kad radim prekovremeno. Kad ostanem na poslu koji sat duže opet uradim trening bez problema. Sve češće su situacije da radim dosta duže od normalnog radnog vremena što mi dosta sabotira treninge.

Ne bi me toliko nerviralo to što radim mnogo duže da su to neki poslovi iz moje struke. Zna da bude baš iritirajuće kad radim prekovremeno glupave poslove za malo para. Prošle nedelje sam bio u Nišu četiri dana. Posao mi je bio periodičan pregled električne opreme na benzinskim pumpama koja se nalazi u zoni gde je prisutna zapaljiva materija. Ovo je eksta glupav posao. Skinu se poklopci sa automata za točenje goriva. Traže se tablice sa podacima na električnim uređajima. Obično su te tablice nedostupne i jako prljave. Kad se nađu tablice pročitaju se podaci sa nje i zapišu na papir kako bi se napravila baza podataka i na uređaj se zalepi nalepnica. To radim ceo dan. Krenemo ujutru u sedam i obilazimo pupme do osam uveče. U osam uveče se vratimo u Niš i onda ajde na trčanje. Tih dana je trebalo da radim jake treninge zato što je prvenstvo države na 5km za dve nedelje i za tu trku se duže vreme spremam. Nije jednostavno trenirati jako u gradu koji skoro uopšte ne poznajem. Pošto na treninge krećem kasno nemam vremena da istražujem i nađem pogodno mesto za trening. Krenem pa se snalazim. Kad sam radio trening 5x1000m krenuo sam prvi interval od 1000m u nepoznatom pravcu nadajući se da ću imati pristojan km predamnom. Tad sam završio u nekom blatu, pa sam za narednu hiljadarku smislio nešto drugo. Inače Niš je super grad i baš mi se svideo. Lepo je videti da neki grad u Srbiji živi punim plućima, a nije Beograd. U Nišu puno ljudi trči, super!

U Nišu sam uspeo da uradim sve treninge po planu ali mi je to došlo glave. Mnogo sam se iscrpeo. Problem je bio to što ceo dan provedem u kolima ili na pumpama. Sve pumpe su bile na autoputu i tu nije moglo kvalitetno da se jede. Jeo sam malo i loše ceo dan. Kolege sa kojma sam išao na teren su jeli camo crkotine (roštilj) i ništa drugo. Od neke pristojnije zdravije hrane ni traga. Posle Niša mi je imunitet skroz opao, pa sam se razboleo. Opet propušteno previše treninga. Razmišljam se da li da idem na državno prvenstvo. Forma nije baš kako bih želeo. Od sledeće nedelje me opet čeka mnogo prekovremenog rada i to će dugo trajati. Ovog puta ću biti u Kikindi. Sad imam iskustva sa tim pa ću ovoga puta biti pametniji.

Nije baš lep život kad se puno radi prekovremeno. Tada se nema dovoljno vremena za sebe i svoje najbliže. Nisam se baš zato ubijao na fakultetu. Mnogi će sad reći da nisam skroman, šta bre ja hoću, zar ne vidim kako se u Srbiji teško živi, treba da budem srećan što imam posao, mnogima je gore itd. Sve to stoji, ali nisam skroman. Mislim da mogu bolje od ovoga. Znam svoj posao dobro da radim. Dobro se snalazim na poslu i lako rešavam probleme. Lako učim. Sam sam provalio world press, naučio HTML, PHP i JavaScript i rekonstruisao blog i napravio TEMPO KALKULATOR. Sad se bacam na android aplikacije i to ću za koji mesec znati da radim.

Razmišljao sam da promenim posao, ali u ovoj glupavoj zemlji normalnog posla ima samo u Beogradu. Ne volim velike i pretrpane gradove i neću da živim u Beogradu. Kakva će biti budućnost Srbije kad se svi sele u Beograd. Neću da budem deo te budalaštine. Najbolje bi bilo da odem kod devojke u Brus. Tamo lepo gajim ovce i maline, uživam u prirodi i pomalo programiram. Kad bih tamo trenirao po brdima i u takvoj klimi postao bih zver. Mogao bih da se jurim sa Kenijcima .

Prošao je Beogradski maraton 2010. O ovogodišnjem poboljšanju trke i mojim očekivanjima sam pisao u prethodnom članku. Neću kritikovati organizaciju jer sam već sam sebi dojadio kukajući o manama ove trke, ali sam oduševljen dobrom voljom ljudi koji su učinili ovu trku mnogo boljom. Mislim na pejsmejkere i ljude zadužene za dodatne okrepe. Vreme je bilo uobičajeno za Beogradski maraton, toplo i vetrovito. Malo nezgodno za trčanje što se vidi po rezultatima.

Kao što sam već pisao, ne osećam se najbolje u poslednje vreme. Novosadski polumaraton sam jedva završio i posle toga me prate problemi. Ne idu mi treninzi. Nekad super uradim trening, a nekad totalno puknem. Kašljem i sumnjam na neku bolest. Idem po lekarima, a oni pojma nemaju šta mi je. Krvna slika mi je u redu. Dajem sve od sebe da se što bolje spremim za maraton u Trstu što mi je glavni cilj za prvi deo sezone. Trener me je odmarao pred Beogradski polumaraton sa par kratkih, ali intezivnih treninga. Uspeo sam da uradim te treninge zato što su kratki, ali nisam se na njima osećao najbolje. Jutro pred trku sam odlučio da krenem kao maratonski trening, tj. da probam da istrčim u planiranom tempu maratona, oko 3:55min/km. U slučaju da mi krene trka, odmah bih ubrzao i jurio do kraja za što bolji rezultat. Ako mi ne ide, mislio sam da probam da izvučem maraton tempo do kraja.

Krenuo sam trku kao što sam planirao. Maraton tempo oko 3:55min/km. Nisam se obazirao na ostale trkače. Samo sam slušao svoje telo i mnogo više nego obično pratio puls i ritam. Odmah sam osetio da to nije to. Kao da imam 60 godina više. Trčim i teško mi je. Stalno sam morao da ubrzavam, jer čim bih se malo opustio krenuo bih da usporavam. Nije išlo, ali nikako nisam mogao da dozvolim sebi da odustanem. Krenula je dugačka nizbrdica od Crvenog krsta, pa do Ekonomskog fakjulteta. Pustio sam noge da ih nosi inercija, ali i to mi je bilo teško. Sećam se kad sam prošle godine trčao maraton, na istoj nizbrdici sam išao oko 3:30min/km i to mi je bilo jako lako. Išao sam sličnim tempom i ovog puta, ali nije mi ni malo bilo lako. Mrcvario sam se preko Brankovog mosta i kad je došao ravan deo počeo sam da usporavam. Potpuno isti osećaj kao u Novom Sadu. Pred osmi kilometar pokušavam da ubrzam, ali ne ide. Odustao sam!

Krenuo sam pešice nazad, a u susret mi je išla kolona trkača. Bes koji me je obuzeo posle odustajanja brzo je prošao. Bilo mi je zadvoljstvo da gledam kolonu ljudi koja uživa u tako prostoj stvari kao što je trčanje. Došlo mi je da se okrenem i nastavim trku. Bodrio sam trkače koliko god sam mogao. U pešačenju preko mosta pravio mi je društvo jedan mladi atletičar koji je krenuo trku na 5km ali je zalutao za maratoncima. Oduševio sam se kad sam na mostu video moju drugaricu Mirku koja se odlučila na maraton! Ona ne trenira trčanje nego ponekad malo trčakara. Završila je maraton za 5:11 BRAVO !!! Došao sam do cilja gde su me čekali devojka, roditelji i kumovi. Iznenadilii su se kad su me videli. Znali su da nisam dobro u poslednje vreme i podržali su moju odluku o odustajanju. Morao sam da se utešim sa babinom štrudlom sa makom.

Siguran sam da sam mogao da završim i ovaj polumaraton. Bilo bi isto mrcvarenje kao u Novom Sadu. Ovog puta sam odustao. Na polumaraton u Novi Sad sam otišao posle dobro urađenih treninga. Mislio sam da mi je to loš dan i šta je tu je. Čim mogu da se mrdam u napred mogu i da završim trku, nikako DNF (did not finish). Na ovu trku sam došao sa drugačijim pristupom. Veliki problemi sa treninzima, a glavna trka blizu. Glavni razlog mog odustajanja je bio to što mi je glavna trka blizu i što bi nastavak trke mogao da ugrozi moj maraton.

Moralo je i to jedanput da se desi. DNF pored mog imena. Boli ali proći će. Sad sam skoncentrisan na trku u Trstu. Nisam dobro. Imam želju da treniram, ali od treniranja kao da mi je gore. Jedino što u ovom trenutku mogu da uradim je da ne radim ništa. Probaću da odmorim par dana, pa opet da pokušam da trčim i da vidim šta će mi telo kazati. U Trst idem definitivno. To je glavna trka i tu ne postoji opcija odustajanje. Šta god da se desi ja taj maraton završavam u predviđenom vremenu od pet ipo sati. Posle trke u Trstu ću dobro razmisliti o svemu i probati da nađem uzrok mog lošeg stanja i nešto promenim kako mi se ovo više ne bi ponovilo.

Moj kum Nikša je imao još jednu fantastičnu trku. Bio je 15. u polumaratonu sa vremenom 1:20:12. BRAVO !!!

Beogradski maraton 2010 ću pamtiti po mom prvom odustajanju i po još jednom velikom čudu koje se desilo na ovoj trci. A to je da je Ivan Ognjanović, pejsmejker, prvi put trčao bez kačketa.

Rezultate polumaratona i maratona možete videti na sajtu beogradskig maratona.

Ostalo je još par dana do Beogradskog maratona, najveće trkačke manifestacije u Srbiji. Mediji već uveliko najavljuju ovaj događaj. Govore kako je to veliki svetski maraton i odlično organizovan događaj. Koliko je to tačno dobro znamo mi koji smo ga trčali i koji smo bili na nekom stvarno svetski organizovanom maratonu. Ove godine Beogradski maraton će imati veliki napredak za koji je zaslužna ekipa sajta Trčanje.rs. Oni će organizovati pejsmejkere za rekreativce i dve dodatne okrepne stanice koje će biti bogatije od ostalih. Pejsmejkera će biti u maratonskoj i polumaratonskoj trci. Biće dva pejsmejkera iz Hermes Srbija. To su Ivan Ognjanović, polumaraton za 1:30 i Ninoslav Rašković, maraton za 4h. SVAKA ČAST svima koji svojom dobrom voljom poboljšavaju organizaciju trke.

Ja sam bio učesnik prethodna tri Beogradska maratona. Pre tri godine to je bio moj treći polumaraton u životu. Cilj mi je bio da ne puknem. Prvu poluvinu sam trčao lagano, a u drugoj sam dao gas. Uglavnom lepo sam se proveo na toj trci. Išao sam 1:38.

Pretprošle godine sam trčao maraton. To je bio moj drugi maraton. Bila je to teška trka. Prvo je pržilo sunce, pa je duvao vetar i na kraju pljusak. To me nije sprečilo da završim trku za 3:24. Tada sam uočio jednu manu Beogradskog maratona. Problem je što malo trkača startuje maratonsku trku, pa onda veliki deo staze trčim sam. Kad dođe drugi krug- Novi Beograd, dugačke ulice i sve beton, a nigde žive duše.

Prošle godine opet sam se oprobao u maratonu. Ovog puta je bilo interesantnije. Bilo je mnogo više maratonaca jer se u sklopu trke održavalo i svetsko prvenstvo u maratonu. Bio sam zagrejan za rezultat ispod 3h. Sve je bilo super. Išao sam dosta brzo i bio skoro siguran u rezultat ispod 3h. Na oko 35.km je nešto prošlo naopako. Počeo sam da pucam. Do kraja sam se mrcvario, čak sam išao peške uz Brankov most. To mi je bio prvi maraton da sam se malo prošetao. Na kraju me je od rezultata ispod 3h delilo samo 38 sekundi.

Ove godine sam odlučio malo da promenim. Neće mi Beogradski maraton biti prolećni maraton, nego će to ove godine biti Trst. Trčaću Beogradski polumaraton kao trening. Ne znam šta da očekujem jer trenutno nisam u najboljem stanju. Tokom priprema za maraton u Trstu me spopadaju razni problemi. U poslednje vreme se osećam dosta umorno i iscrpljeno. Imam teške treninge i dosta se mučim. Forma mi talasa čas dobro trčim na treninzima, čas jako loše. Muči me ili neka bolest ili nešto drugo. Na polumaratonu u Novom Sadu sam se loše osećao i trku sam završio mnogo ispod svojih mogućnosti. Od tada su počeli moji problemi. Već dve nedelje kašljem i nema nikakve druge simptome bolesti. Otišao sam do lekara i ona sumnja na alergiju. Trenutno radim neka ispitivanja. Otkud meni alergija? Nikad u životu ninašta nisam bio alergičan. Ove nedelje imam drastično smanjen obim treninga da bi se oporavio od teških maratonskih treninga. Pored smanjenih treninga noge su mi i dalje teške. Probaću da odem na masažu. Sve to utiče pa ne smem ničemu da se nadam na polumaratonu. Ipak mi je Trst prioritet i za to se čuvam. Ako nešto krene po zlu neću da se silujem. Još uvek se nisam prijavio za trku. Čekam poslednji momenat. Ne bi da se prijavim bezveze, a da mi se stanje pogorša.

ŽELIM SVIM UČESNICIMA BEOGRADSKOG MARATONA I PRATEĆIH TRKA DOBRU TRKU !!!