Državno prvenstvo u atletici

Državno prvenstvo u atletici je bilo 6. i 7. avgusta u Kragujevcu. Tamo sam otišao sa mojim klubom Proleterom. Takmičenje je bilo pristojno organizovano. Prvi dan takmičenja ništa nisam trčao. Uživao sam gledajući razne atletske discipline. Moj kum Nikša je trčao trku na 10000m. Ta trka je bila dosta teška zbog velike vrućine. Sutradan me je čekala moja trka na 5000m. Trčao sam onako kako sam trenirao. Zbog posla treninzi su mi bili daleko od planiranih. Trku sam završio ubedljivo poslednji. Već sam zaostao na prvom metru i kilavio se do kraja kako sam mogao. Ostali iz mog kluba su bili odlični. Svaka čast Angeli Terak koja je osvojila dve medalje. Rezultati državnog prvenstva u atletici se nalaze na sajtu atletskog saveza.

Trka Horgoš-Kanjiža

Posle državnog prvenstva u atletici planirao sam da odmorim nedelju dana, samo lagana trčanja. U subotu 13. avgusta se održavala trka Horgoš-Kanjiža. Ucestvovali smo Niksa i ja a bodrili su nas nasi roditelji. Prijavio sam se za trku i rešio da je istrčim kako ide. Na početku trke uhvatio sam svoj ritam i brzo izbio na 4. poziciju. Ispred mene je bio Atila. Do pred kraj trke sam držao Atilu na konstantnom rastojanju. Na kraju sam dao gas i završio trku na trećem mestu. Moj kum Nikša je bio drugi, a Milenković Nebojša prvi. Volim ovu trku. Kanjiža je lepo mesto. Posle trke uvek ide kupanje u Tisi i bazenima. Ovog puta je bio i ovčji paprikaš. Rezultati se nalaze na sajtu Somborskog maratona.

Nedelju dana u Brusu

Uzeo sam goodišnji odmor. Prvi deo godišnjeg odmora sam proveo u Brusu. Tamo sam trenirao po brdima i istraživao nove staze kroz šumu. Porodica od moje devojke Milice je imala slavu. Jedino što mogu reći je PREKRASNO!!!

Alergija na gluten

Miličina drugarica Violeta je buduća ambiciozna doktorica. Popricao sam sa njom o svom zdravstvenom stanju i posavetovala me je da proverim da nisam alergičan na gluten. Jako malo sam znao o glutenu i alergiji koju izaziva. Kad sam saslušao Violetu i malo butao po internetu video sam da mogu da postavim teoriju da sam alergičan na gluten. Sad tu teoriju treba dokazati ili opovrgnuti. Malo sam izbacio gluten, izvadio sam krv, ali konačan odgovor još ne mogu da dam. To sa glutenom je jako zaguljena tema. Pisaću još o tome. Ako neko može da mi preporuči nekog dobrog lekara za to neka mi javi. Jedan dobar tekst o alergiji na gluten.

Završio sam sa školovanjem

Konačno sam masterirao i moje školovanje je formalno završeno. Sad sam master inženjer elektrotehnike. Tokom mog školovanja trčanje je imalo ogroman značaj. Kad studirate ETF i imate nešto, kao ja trčanje, što resetuje mentalni umor onda taj ETF i nije toliko strašan. Škola je gotova i sad je vreme da se prave pare.

Kad radim puno radno vreme od sedam ujutru do tri popodne nemam nikakvih problema sa treninzima ma koliko mi dan na poslu bio težak. Problemi nastaju kad radim prekovremeno. Kad ostanem na poslu koji sat duže opet uradim trening bez problema. Sve češće su situacije da radim dosta duže od normalnog radnog vremena što mi dosta sabotira treninge.

Ne bi me toliko nerviralo to što radim mnogo duže da su to neki poslovi iz moje struke. Zna da bude baš iritirajuće kad radim prekovremeno glupave poslove za malo para. Prošle nedelje sam bio u Nišu četiri dana. Posao mi je bio periodičan pregled električne opreme na benzinskim pumpama koja se nalazi u zoni gde je prisutna zapaljiva materija. Ovo je eksta glupav posao. Skinu se poklopci sa automata za točenje goriva. Traže se tablice sa podacima na električnim uređajima. Obično su te tablice nedostupne i jako prljave. Kad se nađu tablice pročitaju se podaci sa nje i zapišu na papir kako bi se napravila baza podataka i na uređaj se zalepi nalepnica. To radim ceo dan. Krenemo ujutru u sedam i obilazimo pupme do osam uveče. U osam uveče se vratimo u Niš i onda ajde na trčanje. Tih dana je trebalo da radim jake treninge zato što je prvenstvo države na 5km za dve nedelje i za tu trku se duže vreme spremam. Nije jednostavno trenirati jako u gradu koji skoro uopšte ne poznajem. Pošto na treninge krećem kasno nemam vremena da istražujem i nađem pogodno mesto za trening. Krenem pa se snalazim. Kad sam radio trening 5x1000m krenuo sam prvi interval od 1000m u nepoznatom pravcu nadajući se da ću imati pristojan km predamnom. Tad sam završio u nekom blatu, pa sam za narednu hiljadarku smislio nešto drugo. Inače Niš je super grad i baš mi se svideo. Lepo je videti da neki grad u Srbiji živi punim plućima, a nije Beograd. U Nišu puno ljudi trči, super!

U Nišu sam uspeo da uradim sve treninge po planu ali mi je to došlo glave. Mnogo sam se iscrpeo. Problem je bio to što ceo dan provedem u kolima ili na pumpama. Sve pumpe su bile na autoputu i tu nije moglo kvalitetno da se jede. Jeo sam malo i loše ceo dan. Kolege sa kojma sam išao na teren su jeli camo crkotine (roštilj) i ništa drugo. Od neke pristojnije zdravije hrane ni traga. Posle Niša mi je imunitet skroz opao, pa sam se razboleo. Opet propušteno previše treninga. Razmišljam se da li da idem na državno prvenstvo. Forma nije baš kako bih želeo. Od sledeće nedelje me opet čeka mnogo prekovremenog rada i to će dugo trajati. Ovog puta ću biti u Kikindi. Sad imam iskustva sa tim pa ću ovoga puta biti pametniji.

Nije baš lep život kad se puno radi prekovremeno. Tada se nema dovoljno vremena za sebe i svoje najbliže. Nisam se baš zato ubijao na fakultetu. Mnogi će sad reći da nisam skroman, šta bre ja hoću, zar ne vidim kako se u Srbiji teško živi, treba da budem srećan što imam posao, mnogima je gore itd. Sve to stoji, ali nisam skroman. Mislim da mogu bolje od ovoga. Znam svoj posao dobro da radim. Dobro se snalazim na poslu i lako rešavam probleme. Lako učim. Sam sam provalio world press, naučio HTML, PHP i JavaScript i rekonstruisao blog i napravio TEMPO KALKULATOR. Sad se bacam na android aplikacije i to ću za koji mesec znati da radim.

Razmišljao sam da promenim posao, ali u ovoj glupavoj zemlji normalnog posla ima samo u Beogradu. Ne volim velike i pretrpane gradove i neću da živim u Beogradu. Kakva će biti budućnost Srbije kad se svi sele u Beograd. Neću da budem deo te budalaštine. Najbolje bi bilo da odem kod devojke u Brus. Tamo lepo gajim ovce i maline, uživam u prirodi i pomalo programiram. Kad bih tamo trenirao po brdima i u takvoj klimi postao bih zver. Mogao bih da se jurim sa Kenijcima .

Ovaj članak je kratak pregled moje sportske karijere. Otac mi je bio košarkaš tako da sam se od malena ugledao na njega. Od kad znam za sebe želeo sam da budem košarkaš. Kao dete bio sam non stop napolju i igrao se sa ostalom decom. Tada su sva deca bila fizički aktivna tokom celeg dana. Svi smo se stalno igrali napolju bez obzira na vremenske uslove. Na žalost to danas nije slučaj. Svi znamo koliko se danas deca malo igraju napolju. Ranije kad padne sneg sve je bilo puno dece, a danas skoro ne vidim ni jedno da uživa u snegu.

Moj prvi kontakt sa trčanjem kao sportom je bio veoma rano. Jako mi je žao što ne mogu da se setim kad je to tačno bilo, ali se sećam da sam bio baš mali. Na televiziji je bila neka atletika, ne sećam se šta tačno. Moji drugovi i ja smo izašli napolje i palo nam je na pamet da se igramo atletike, tj. toga što smo videli na televizoru. Trčalo smo ko blesavi, bacali kamenje i imitirali razne discipline. Sećam se da sam sutra dan jedva hodao od upale mišića.

Prvi sport koji sam počeo da treniram je bio karate. Tada sam bio prvi razred osnovne škole. Bilo mi je rano da počnem da treniram košarku. Karate je bio odličan sport za razvoj dece. Trenirao sam ga znajući da ću preći na košarku čim malo porastem.

<

U trećem razredu osnovne škole prestajem da treniram karate i prelezim na košarku. Do kraja osnovne škole sam bio zaluđen košarkom. Trenirao sam u košarkaškom klubu Proleter iz Zrenjanina. Jedno vreme me je otac trenirao. Imao sam sreće da budem u dobroj generaciji. Kao pioniri i kadeti bili smo uspešni. Bili smo složni kao tim i sve je dobro funkcionisalo. Uvek smo stizali do najbolje četiri ekipe u Vojvodini. Igrao sam na poziciji beka. Malo plejmejker, malo bek šuter. Dobro mi je išlo. Bio sam čak i na širem spisku za reprezentaciju. Kad sam krenuo u srednju školu moja generacija se spojila sa starijom generacijom. Starija generacija nije bila ni uspešna ni složna kao mi. Srušio se timski duh i mnogi iz moje generacije su prestali da treniraju. Tad je sve krenulo polako nizbrdo. Bilo je teško izboriti mesto u ekipi. Moj glavni adut je bio dobra igra u odbrani, ali imali smo nekog trenera koga uopšte nije interesovala odbrana. Skoro svaku utakmicu smo primali 100 poena. Nisam više mogao da se nosim sa vršnjacima iz drugih klubova. Išao sam u srednju školu redovno i ozbiljno učio, dok su oni išli vanredno u srednju školu i mnogo više trenirali. Ja sam trenirao oko sat ipo svaki dan, dok su oni imali dva treninga dnevno plus teretanu. Polako sam počeo da gubim volju. Pubertet i nedostatak motivacije su učinili da prestanem sa košarkom.

U drugom razredu srednje škole prelazim sa sporta na muziku. Počinjem da sviram bubnjeve. Deda i ujak su mi muzičari. Obojca su bubnjari tako da su me oni učili da sviram, a i koristio sam dedine bubnjeve. Bio sam antitalenat za muziku, pa sam morao puno da vežbam da bi moje udaranje ličilo na sviranje. Prvi bend u kom sam svirao bio je pank-rok bend Phobija. To je bila dobra zajebancija koja se posle par meseci raspala. Sledeći bend u kom sam svirao bio je Heavy Metal bend Whiplash. To je bilo već malo ozbiljnije. Svirao sam muziku koju najviše volim. Svirali samo obrade, Metallica, Iron Maiden, AC-DC idt. Imali smo svirke. Ja sam imao problem što sam bio još uvek početnik. Ostali u bendu su bili iskusniji i dobri muzičari. Mnogo sam vežbao, ali mi je teško bilo da se uklopim. Kasnije bend menja ime u Winterlost i počinje da teži ka drugim vrstama Heavy Metal-a koje ja baš nisam voleo. Ubrzo napuštam bend. To je bilo proleće 2004. Ponovo mi se javila volja za sportom. Trčao sam dva puta nedeljno po oko 45 minuta i išao sam u teretanu. I dalje sam vežbao bubnjeve. Na leto 2004. oprobao sam se na biciklu. Imao sam par dužih vožnji preko 100km. To je bilo rekreativno, lagana vožnja sa dužim pauzama. Kad sam krenuo u četvrti razred srednje škole počeo sam da sviram u novom bendu. Bend se zvao Modosh. Svirali samo žestoku muziku, Sepilturu, Panteru, Machine Head itd. Problem je bio što ostatak benda nije bio iz Zrenjanina, pa smo retko imali probe. Tada pokušavam i da se vratim košarci. Trenirao sam u klubu Zrenjaninac i spremao se da igram najnižu ligu na leto, takozvanu Beton ligu. Taj period sam bio baš aktivan. Učio sam za srednju školu i za prijemni za fakultet. Išao sam u teretanu, na košarkaške treninge i vežbao bubnjeve. Izgleda puno ali nisam sve to radio svaki dan. Pošto sam se bavio sa svim i svačim na kraju sam dobio veliko ništa. Uspešno sam završio srednju školu i upisao Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Bend se raspao jer smo svi otišli na fakultet u različite gradove. Ono sa košarkom je ispalo bezveze. Leto pre odlaska na fakultet sam intezivno vozio bicikl. Jednostavno bilo mi je lepo. Od košarke sam definitivno digao ruke, ali uvek odem na basket kad mi se ukaže prilika. Muzike mi je bilo dosta. Nije svet muzičara za mene, jednostavno nisam taj tip. I dalje volim istu žestoku muziku i ponekad sednem za bubnjeve.

Na jesen 2005. odlazim u Beograd na fakultet. Studiranje mi je dobro krenulo. Osećao sam se prazno jer nisam imao nikakvu zanimaciju pored studiranja. Da ne bi pošandrcao od fakulteta počeo sam da trčim. Trčao sam lagano par puta nedeljno. Bez ikakvog sata bi izašao iz stana i trčao lagano koliko mi se htelo. Kad sam preko leta između prve i druge godine studiranja bio kući u Zrenjaninu vozio sam bajs. Kad sam krenuo na drugu godinu studia, na jesen 2006. počeo sam malo ozbiljnije da trčim. I dalje nisam koristio nikakav sportski sat, ali sam trčao češće i ubacivao sam kao neke deonice. Slučajno sam čuo na radiu da ima trka na Adi. To je bilo novembra 2006. Trka, Sećanje na Duška Radovića. Moja prva trka. Odmah sam zadao sebi cilj da trčim krug oko Ade za manje od 30 minuta. Trku sam završio za 29:58. Niti sam imao štopericu, niti sam imao pojma kojom brzinom mogu da trčim. Sve je bilo na osećaj. Primio sam se na trčanje i počinjem redovno da idem na trke. Kupio sam prvi pulsmetar. Na proleće 2007. trčim tri polumaratona, novosadski, polumaraton na Ušću i beogradski. Preko interneta saznajem za sportski klub Hermes. Razmišljao sam da se učlanim u neki atletski klub ali sam odustao od te ideje. Hermes mi je delovao kao pravo mesto za mene. Učlanio sam se u Hermes i počeo da radim sa trenerom Bojanom Marićem. Spremao sam se za svoj prvi maraton koji sam istrčao oktobra 2007. u Amsterdamu. Pri učlanjenju u Hermes razmišljao sma o triatlonu. Odustao sam od te ideje jer je triatlon skup sprot koji traži jako puno vremena. Sistematski trening po 3coach programu se savršeno uklopio u moj studentski život.

<

Trčanje je postalo moj način života. Omiljena disciplina mi je maraton. Aktivno treniranje me nije omelo da završim fakultet.