Polumaraton u Apatinu nikako ne propuštam. To je jedna od najbolje organizovanih trka u Srbiji i na njoj je uvek dobra atmosfera. Nije mi bilo u planu da mi ovo bude poslednja trka u sezoni i zato se nisam razbijao od treninga za nju. Plan mi je bio da sezonu završim sa trkom oko Savskog jezera, Sećanje na Duška Radovića koja se održava krajem novembra. U Apatin odlazim sa mojom devojkom Milicom, mojim dedom Acom kao vernim navijačem i Draženom. Dražen je moj klijent i ovo mu je bio prvi polumaraton. Naravno, ništa bez kuma Nikše. Jedini problem koji sam imao je to što sam bio prehlađen. Pošto nisam imao temperaturu odlučio sam da se trkam.

Trku sam krenuo bojažljivo, što zbog prehlade, što zbog straha od pucanja. Uglavnom sam trčao sam i držao tempo koji mi najviše odgovara. Tokom trke sam postepeno ubrzavao i trčao sve brže i brže. Nisam nosio Garmin niti bilo kakav sat, pa nisam imao pojma o tempu i vremenu. U drugoj polovini trke sam jurio par trkača ispred sebe. Jednog makedonca sam prestigao na 15. km, a drugog makedonca Kokana Ajanovskog sam dobio u sprint finišu, mislim da me je pustio.  Polumaraton sam završio sa vremenom 1:18:18. Super, još jedan polumaraton ispod 1:20, ali mislim da sam mogao brže. Suviše sam se štedeo u prvoj polovini trke.

Moj kum Nikša je bio fantastičan. Trčao je lični rekord 1:13. Moj klijent Dražen je uspešno završio svoj prvi polumaraton sa vremenom 1:40. Sve je ispalo kako je planirano. Ostale rezultate polumaratona možete videti na sajtu Somborskog maratona.

Iako sam završio trku bez raspada problemi me nisu zaobišli. Posle trke mi je pozlilo. Prvo mi je bilo jako hladno, pa sam nekako došao malo sebi, pa sam dobio temperaturu i na kraju me sve prošlo kao da ništa nije bilo. Opet je glavni problem bila dehidratacija. Bio sam prehlađen i stalno sam išao na malu nuždu. 4 puta na putu do Apatina i par puta tokom noći. Vodio sam računa i pio sam dosta vode, ali nije bilo dovoljno. U drugoj polovini trke kad sam dao gas nisam pio vodu. Pritisak mi je opet bio nizak, 90 sa 60. U život me je vratila voda sa solju i šećerom i posle čips.

Posle polumaratona u Apatinu je trebalo da nastavim sa treninzima za trku oko Ade. Uradio sam par težih treninga i ipak odlučio da završim sezonu. Želim treninge da podignem na viši nivo, ali prvo moram da se saberem i napravim malo reda u životu. Problem mi je ishrana. Nikad nisam ništa specijalno radio što se tiče ishrane. Spontano sam se hranio i gledao da unesem dosta ugljenih hidrata i što više voća i povrća. Sad kad radim često jedem đubre i nemam dovoljno energije za trening. Stalno sam gladan i uvek spontano grickam neke gluposti i mislim preživeću nekako trening. Tako više ne ide. Video sam par puta ,kad dobro jedem imam utisak da mogu da trčim do besvesti. Na svu ovu zajebanciju sa hranom kad se još doda eksperimentisanje sa bezglutenskom dijetom došao sam do raspada sistema. Ovde pravim rez, završavam sezonu, par nedelja odmora, planiranje ishrane i idemo sve ispočetka. Nema više zezanja, na proleće maraton. Kraće trke smaraju.

Prva stvar koju moram da rešim što se tiče ishrane je da proverim da li sam alergičan na gluten. U prethodnom periodu sam eksperimentisao sa izbacivanjem glutena iz ishrane. Na osnovu tih eksperimenata imam dosta razloga da sumnjam da sam netolerantan na gluten ili da imam Celijakiju. Otići ću do doktora, samo ne znam kog, i probaću to da razrešim. Posle moram malo da isplaniram ishranu i nađem svoj magični napitak koji će mi služiti za brži oporavak posle treninga. O možda gluten problemima ću još pisati.

Državno prvenstvo u atletici

Državno prvenstvo u atletici je bilo 6. i 7. avgusta u Kragujevcu. Tamo sam otišao sa mojim klubom Proleterom. Takmičenje je bilo pristojno organizovano. Prvi dan takmičenja ništa nisam trčao. Uživao sam gledajući razne atletske discipline. Moj kum Nikša je trčao trku na 10000m. Ta trka je bila dosta teška zbog velike vrućine. Sutradan me je čekala moja trka na 5000m. Trčao sam onako kako sam trenirao. Zbog posla treninzi su mi bili daleko od planiranih. Trku sam završio ubedljivo poslednji. Već sam zaostao na prvom metru i kilavio se do kraja kako sam mogao. Ostali iz mog kluba su bili odlični. Svaka čast Angeli Terak koja je osvojila dve medalje. Rezultati državnog prvenstva u atletici se nalaze na sajtu atletskog saveza.

Trka Horgoš-Kanjiža

Posle državnog prvenstva u atletici planirao sam da odmorim nedelju dana, samo lagana trčanja. U subotu 13. avgusta se održavala trka Horgoš-Kanjiža. Ucestvovali smo Niksa i ja a bodrili su nas nasi roditelji. Prijavio sam se za trku i rešio da je istrčim kako ide. Na početku trke uhvatio sam svoj ritam i brzo izbio na 4. poziciju. Ispred mene je bio Atila. Do pred kraj trke sam držao Atilu na konstantnom rastojanju. Na kraju sam dao gas i završio trku na trećem mestu. Moj kum Nikša je bio drugi, a Milenković Nebojša prvi. Volim ovu trku. Kanjiža je lepo mesto. Posle trke uvek ide kupanje u Tisi i bazenima. Ovog puta je bio i ovčji paprikaš. Rezultati se nalaze na sajtu Somborskog maratona.

Nedelju dana u Brusu

Uzeo sam goodišnji odmor. Prvi deo godišnjeg odmora sam proveo u Brusu. Tamo sam trenirao po brdima i istraživao nove staze kroz šumu. Porodica od moje devojke Milice je imala slavu. Jedino što mogu reći je PREKRASNO!!!

Alergija na gluten

Miličina drugarica Violeta je buduća ambiciozna doktorica. Popricao sam sa njom o svom zdravstvenom stanju i posavetovala me je da proverim da nisam alergičan na gluten. Jako malo sam znao o glutenu i alergiji koju izaziva. Kad sam saslušao Violetu i malo butao po internetu video sam da mogu da postavim teoriju da sam alergičan na gluten. Sad tu teoriju treba dokazati ili opovrgnuti. Malo sam izbacio gluten, izvadio sam krv, ali konačan odgovor još ne mogu da dam. To sa glutenom je jako zaguljena tema. Pisaću još o tome. Ako neko može da mi preporuči nekog dobrog lekara za to neka mi javi. Jedan dobar tekst o alergiji na gluten.

Završio sam sa školovanjem

Konačno sam masterirao i moje školovanje je formalno završeno. Sad sam master inženjer elektrotehnike. Tokom mog školovanja trčanje je imalo ogroman značaj. Kad studirate ETF i imate nešto, kao ja trčanje, što resetuje mentalni umor onda taj ETF i nije toliko strašan. Škola je gotova i sad je vreme da se prave pare.

Prošli vikend sam slučajno oborio lični rekord u polumaratonu. Iz totalne gužve sam otišao u Novi Sad sa ciljem da se malo istrčim na Noćnom polumaratonu.

To jutro sam ustao rano, totalno neispavan. Sa Milicom i bratom Andrejom sam išao u Beograd. Andrej je imao prijemni na Fakultetu Dramskih Umentnosti. Milica i ja smo mu bili podrška. To je bio širi krug prijemnog i Andrej je bio u grupi od 39 kandidata. Morali smo dugo da čekamo Andrejev red jer je on bio 37. Na kraju velika radost za sve nas. Samo Andrej i još jedan dečko su ušli u uži krug iz ove grupe. Onda je usledila jurnjava po Beogradu radi kupovine rekvizita, jer je uži krug počinjao već sutradan. Na žalost Andrej nije prošao uži krug.

Kasno sam stigao u Zrenjanin i mrzelo me je da jurcam u NS da bih stigao na trku. Trka je počinjala u 22h, a prijave su bile do 20h. Sutradan me je takođe čekalo rano ustajanje i putovanje u Kladovo na međunarodnu Konferenciju Eurobrand. Trebalo je da prezentujem neki svoj rad. Nisam imao ni prevoz, bio sam mrtav gladan i mnogo mi je bilo da dam 1000 dinara za startninu. Nisam baš bio raspoložen za trkanje, ali nešto mi je govorilo da treba da idem. U poslednjem trenutku odlučujem se da odem na trku. Jedem na brzinu i hvatam taksiste divljake. Moj kum Nikša me je prijavio.

Uspevam da na vreme stignem na trku. Bio sam besan na organizatore zato što moram da dam 1000 dinara za startninu, ali kad sam video kako su sve dobro organizovali dao bih im i 2000. Svaka čast oraganizatorima! Na miru sam se zagrejao, pozdravio sa društvom i krenuo trku.

Nisam nosio Garmin na trci. Krenuo sam opušteno, 100% na osećaj. Nije mi bilo važno ni vreme ni plasman. Hteo sam samo da lepo završim trku. Prvi deo trke sam išao sa Milošem Stošićem. Drugi deo trke sam bio sam. Ispred mene su bili moj kum Nikša i legenda Mišović Zdravko. Njih dvojica su bili drugi i treći u polumaratonskoj trci. Iza mene je bio Miloš Stošić. Između svih nas je bila velika razlika i mislio sam de će se trka tako završiti. Video sam da mi dobro ide. Odlično sam se osećao i postepeno sam pojačavao. Mislio sam da mogu da oborim lični rekor i da prvi put trčim polumaraton ispod 1:20. Pred kraj trke sam stigao Zdarvka. Moj kum Nikša je takođe usporio na kraju i njemu sam se dosta približio. Kad je Nikša video da sam mu blizu dao je gas. Cilj trke je bio blizu i nisam imao dovoljno vremena da ga prestignem. Trku sam završio jedan sekund iza kuma. Vreme mi je bilo 1:17:29. Popeo sam se na podijum, bio sam treći. To je moj novi lični rekord u polumaratonu. Dobio sam pehar i vaučer za K swiss Tubes patike. Svaka čast Nikši, Zdravku i Milošu na dobroj trci. Pobednik polumaratonske trke je bio Varbiro Attila. Rezultate trke možete videti na sajtu Somborskog maratona.

Ovaj moj rezultat je najviše posledica žestokog treniranja zimi i proletos kad sam se spremao za Beogradski maraton. U poslednje vreme sam posvetio pažnju sprintevima i povećanju brzine što je sigurno doprinelo ovom rezultatu. Prethodnih nedelja sam oborio lične rekorde na 200m i 400m. Proletos sam dobro trenirao, ali to nisam pokazivao na trkama. Razlog toga je baš to što sam previše dobro trenirao. Većina trenera kaže da razlog loših trka mogu da budu prejaki treninzi. Mislim da je to bio moj slučaj proletos. Pisaću još o tome.

U nedelju završavam ovu sezonu glavnom trkom u Apatinu. To je državno prvenstvo u polumaratonu. Zadovoljan sam sa trenutnom formom. Posle pretreniranosti i duge pauze za šesnaest nedelja sam uspeo da vratim formu na nivo na kom mi je bila zimus.

Šesnaest nedelja treninga je bilo eksperimentisanje. Pokušao sam da treniram sam sebe i mislim da sam uspeo. Sviđa mi se samotreniranje. Ništa nisam silovao. Kad ne ide pravio sam pauzu. Iako sam trenirao bojažljivo forma je tu. Na proleće ću se prvi put sam spremati za maraton.

Novosadski maraton sam iskoristio za probu pred Apatin. Stevan Olujić, Nikša Papić i ja smo podelili maraton na tri dela. Istrčali samo maratona za 2:37 i bili druga štafeta. Svi smo dobro trčali. Stevi i Nikši svaka čast. Prva štafeta je bila štafeta žandarmerije. Stigli su na cilj par minuta pre nas. Ipak njih je bilo šestoro, a nas samo troje. Moj deo je bio poslednja deonica maratona od malo više od 16km. To sam istrčao prosečnim tempom od 3:40min/km. To je dovoljno da ostvarim svoj cilj i da u Apatinu konačno spustim polumaraton ispod 1:20.

Po mom novom samokreirajućem trening planu završio sam uvodni period. Trajao je šest nedelja. U njemu nisam radio ništa posebno. Bilo je malo sprinteva uzbrdo za snagu nogu, po koji Fartlek u fazonu 1min brzo, 1min lagano, a ostalo su sve bila lagana trčanja.

Pre početka ozbiljnijih treninga trebalo je da testiram formu. Za to mi je poslužila trka u Šapcu pod nazivom Boj na Mišaru. Trka je dužine 6.6km, odlično za test.

Vremenske prilike su bile nepovoljne za trčanje. Temperatura preko 30 stepeni, a vlažnost jako visoka. Konkurencija je bila žestoka. Došli su skoro svi najbolji trkači iz Srbije, razlog su novčane nagrade.

Trku sam krenuo oprezno. Uopšte se nisam obazirao na druge trkače. Držao sam se svog ritma. Jedini cilj mi je bio da proverim formu bez nekih rizičnih poteza. Celu trku sam istrčao u skoro istom ritmu. Nisam se nisakim trkao. Uglavnom sam obilazio one koje je skupo koštao prebrzi start. Pred finiš sam imao snage da ubrzam i skoro u sprintu sam prošao kroz cilj.

Završio sam trku za 24:44, što je otprilike 3:45min/km. Obzirom na teško vreme zadovoljan sam sa ovim rezultatom. Forma mi je u dobrom stanju za pretstojeće treninge.

Pre par meseci moj dotadašnji klub Heremes Srbija se zatvorio. Vratio sam se da za živim u Zrenjanin, tako da sam tamo potražio novi klub.

Zrenjanin ima dva atletska kluba, Proleter i Banat. Proleter je klub sa velikom tradicijom. Postoji od 1947. Banat je novi klub koji su osnovali bivši članovi Proletera. Klasična Srpska posla. Mnogo su se svađali u Proleteru, pa su neki morali da naprave novi klub.

Ni jedan od dva kluba nema dugoprugaše, a treneri se uglavnom bave kraćim trkačkim disciplinama. Imali su iskustva sa polumaratonima, ali sa maratonima manje. Ja se i dalje držim svog eksperimenta da treniram sam sebe, mada ću sigurno mnogo naučiti od trenera iz Zrenjanina.

Moj kum Nikša Papić i ja smo postali članovi atletskog kluba Proleter. Ne postoji ni jedan razlog zašto smo izabrali Proleter, a ne Banat. Jednostavno nam je palo na pamet, ajde da se učlanimo u Proleter.

Meni je jako bezveze što mali grad kao Zrenjanin u zemlji gde je atletika na dosta niskom nivou ima dva atletska kluba. Oba kluba su jako slična. Rade najviše sa srednjoškolcima i treniraju ih za razne atletske discipline. Uglavnom imaju treninge na istom mestu i u isto vreme. Zar nije bezveze?

Zadovoljan sam sa novim klubom. Idem često na treninge u klub. Dobra je atmosvera i lepše je treninrati u društvu. Treninzi su na glavnom gradskom stadionu i odmah pored u Karađorđevom parku. Na stadionu imamo na raspolaganju atletsku stazu gde je asfaltna podloga. Super za intervalne treninge. U parku je krug oko 700m, a podloga je zapuštena šljaka pomešana sa zemljom. Super je što u parku trči jako mnogo ljudi. Razvija se trčanje u Zrenjaninu!

Pored velikih problema koje imam sa trčanjem u poslednje vreme našao sam se na startu maratona u Trstu. Start nije bio u Trstu nego 42km dalje u nekom gradiću u Italiji, a cilj je bio u Trstu. Vreme je bilo idealno za trčanje, oblačno sa blagim vetrom i temperaturom oko 17 stepeni. Problemi koji me prate su učinili da pred trku budem nervozniji nego obično. Društvo mi je pravio Aleksandar Vukičević koji se spremao za svoj prvi maraton. Zabavljali smo se gledajući smešan ritual nekog Kineza.

Kada je trka krenula nervoza me je odmah prošla. Krenuo sam na osećaj dok sam Garmin samo gledao da ne preteram. Brzo su mi prolazili prvi kilometri. Osećao sam se odlično. Trčao sam na osećaj i nisam mnogo obraćao pažnju šta Garmin pokazuje. Uživao sam u trci. Svi problemi su nestali. Bilo je dosta takmičara koji su trčali sličnim tempom kao ja. Ipak sam trčao sam i slušao svoje telo. Radovao sam se što imam obilje konkurencije. Svi smo se odmeravali pripremaju ću se za pravu borbu koja tek dolazi. Puštao sam da me pretiču i držao se svog ritma. Mislio sam, videćete vi na 35. kilometru. Bio sam jako srećan, sto posle vrednog treniranja dođem na trku da odmeravam snagu sa drugima. To je ono u čemu najviše uživam. Došao je 10. kilometar. Prolaz skoro tačno 40 minuta. Bio sam zadovoljan takvim stanjem stvari. Tempo je malo počeo da mi opada. Nisam hteo da se forsiram da bih imao snage za kasnije. Počeli su konstantno da me obilaze. Držao sam se dobro dok nije počeo uspon koji je bio dug, od 19. do 25. kilometra. Počeo sam da padam. Postajalo mi je sve teže. Na pola trke obišao me je pejsmejker za 3h. Nadao sam se da i dalje mogu imati dobru trku. Čekao me je spust od 10 kilometara, a ja nizbrdo mogu dobro da trčim. Posle pola trke sustigao sam kolonu najsporijih polumaratonaca. To dosta ometa trčanje jer se treba probijati kroz gustu kolonu trkača. Nije mi to mnogo smetalo jer sam već počeo da trčim dosta sporije. Pokušavao sam da dam gas, ali moje noge to nisu mogle da podnesu. Do 30. kilometra sam već totalno puko iako je sve bilo nizbrdo. Išao sam oko 5min/km i samo sam želeo da što pre stignem do cilja. Stanje mi je bilo sve gore. Cele noge su mi bile u bolovima i išao sam sve sporije. Na 35. kilometru sam bio u totalnoj agoniji. Jedava sam se kretao napred. Pokušao sam da hodam, ali mi je to bilo teže nego da skroooz lagano trčkaram. Samo sam želo da se ova patnja što pre završi. Na okrepu na 40.kilometru zapazio sam jednog maratonca sa početka trke. I on je totalno puko i šetao je. On se okrenuo i mislim da se i on mene setio sa početka trke. Bio je takođe razvaljen i stao je da pije vodu. Meni se vrati osmeh na lice zato što i u ovakvoj situaciji sam našao nekog da se trkam. Sa 7min/km sam ubrzao koliko god sam mogao na 5:30min/km. Stalno sam se okretao da vidim da li me prati. Počeo je da trči i prošao je pored mene kao brzi voz. Nastavio sam da se gegam do kraja. Kroz cilj sam prošao pognute glave za 3h i 21min.

Osećao sam se loše i fizički i psihički. Moja porodica, devojka i kumovi su se okupili oko mene pokušavajući da mi pomognu. Raspoloženje mi se brzo vratilo. Čuo sam da je moj kum Nikša imao još jednu fantastičnu trku. Završio je polumaraton za 1:17. Trebalo je da još uživamo u Trstu i da posle krenemo za Veneciju. Psihički sam za par minuta bio skroz OK. Istrčan još jedan maraton. Fizički nisam bio dobro. Strašno su me bolele noge i jedva sam hodao. Bilo mi je muka. Osećao sam se kao posle maratona u Mađarskoj kad sam završio na infuziji. Da bih se što pre povratio i nastavio da se dobro provodim otišao sam u šator hitne pomoći da tražim infuziju. Lekari su me stavili na krevet. Umesto infuzije oko mene se skupilo 5, 6 lekara i medicinskih sestara. Gledali su me kao da sam na samrti. Svaki mi je nešto merio. Sve mi je bilo OK. Pritisak skoro idealan, 110 sa 70. Doneli su neki fensi EKG koji nije hteo da radi. Njih gomila se i dalje vrtela oko mene i EKG-a. Na kraju su uspeli da mi izmere i EKG. Lekar se smejao i rekao ”PERFEKTO”. Video sam da nema ništa od moje infuzije. Hteo sam da odem do mojih, jer su se sigurno brinuli. Lekari su navalili na mene da ležim još malo. Nikako nisam mogao da se sporazumem sa njima jer nisu razumeli ni reč engleskog. Ubrzo mi je postalo bolje i nastavio sam sa uživanjem u Italiji.

Trka i sve oko nje je super organizovano. Ekspo je možda malo siromašniji, ali je sve ostalo perfektno. Celu nedelju u Trstu se dešavaju razne sportske i kulturne manifestacije kao uvod u maraton. Od svega mi se najviše svidela staza. Najlepša maratonska trasa na kojoj sam dosad trčao. Prvo se prolazi kroz puno lepih gradića. Posle staza ide pored mora gde je pogled uvek fantastičan. Sve ze završava na bučnim ulicama Trsta gde navijači ovaj maraton čine još lepšim.

Aleksandar Vukičević je uspeo da istrči svoj prvi maraton za 3h i 50min. BRAVO MAJSTORE !!! Fenomenalno za prvi put. Žao mi je što nisam mogao da ga sačekam, jer sam se tada borio sa lekarima.

Kako sam se proveo na ovom putovanju ne mogu da opišem. U dolasku smo obišli Rovinj. Posle trke smo otišli u Veneciju. Šta više reći.

Rezultate u maratonu i polumaratonu možete videti na sajtu trke.

U većini predhodnih članaka sam spominjao kako mi je glavni cilj za prvi deo sezone 2010. maraton u Trstu. Ostalo je još par dana do trke. Sve je spremno, prevoz, hotel, uplaćena startnina itd. Moj kum Nikša i ja idemo da se trkamo. On polumaraton, a ja maraton. Finanseri i organizatori puta su naši očevi. Oni su još odavno obećali da će nas voditi u Trst na trku i to obećanje su ispunili. Naravno, sa nama idu i ostali članovi porodice, mame, braća i sestre i moja devojka Milica. Čeka nas lep porodični vikend u Trstu, a posle u Veneciji.

Spreman sam za super provod, ali me malkice muči jedna sitnica. Forma mi je u katastrofalnom stanju i nisam baš siguran na šta će moja trka da liči. Završiću je sigurno, a da li za 3h ili 5h ne znam. Loše sam prošao na novosadskom i beogradskom polumaratonu.

Ne znam šta je tačno uzrok mom lošem stanju. Neki lekari sumnjaju na alergiju, neki mi kažu promena vremena i postoje sumnje da je sve to samo u mojoj glavi. Ja jednostavno mislim da sam se pretrenirao. Prošlogodišnja tri maratona, mala pauza između dve sezone, puno trka, puno teških treninga, malo odmora, sve je to doprinelo da pregorim. Sad samo verujem u snagu odmora i mislim da počinje da deluje. Danas kad sam trčao nisam mogao da skinem osmeh sa lica. Posle mesec dana ponovo sam osetio moć u nogama. Trčao sam malo lagano i deset minuta u planiranom tempu maratona. Tih deset mimnuta ponovo sam bio svoj. Osećao sam lakoću koraka i nisam bio u nikakvim bolovima. Puls je ponovo bio na svom mestu. Ne mogu da opišem kako je to fenomenalan osećaj.

Neću ništa da prognoziram za Trst. Pojaviću se na startu, slušaću svoje telo i daću sve od sebe. Želim svima lep provod za prvomajske praznike!

Prošao je Beogradski maraton 2010. O ovogodišnjem poboljšanju trke i mojim očekivanjima sam pisao u prethodnom članku. Neću kritikovati organizaciju jer sam već sam sebi dojadio kukajući o manama ove trke, ali sam oduševljen dobrom voljom ljudi koji su učinili ovu trku mnogo boljom. Mislim na pejsmejkere i ljude zadužene za dodatne okrepe. Vreme je bilo uobičajeno za Beogradski maraton, toplo i vetrovito. Malo nezgodno za trčanje što se vidi po rezultatima.

Kao što sam već pisao, ne osećam se najbolje u poslednje vreme. Novosadski polumaraton sam jedva završio i posle toga me prate problemi. Ne idu mi treninzi. Nekad super uradim trening, a nekad totalno puknem. Kašljem i sumnjam na neku bolest. Idem po lekarima, a oni pojma nemaju šta mi je. Krvna slika mi je u redu. Dajem sve od sebe da se što bolje spremim za maraton u Trstu što mi je glavni cilj za prvi deo sezone. Trener me je odmarao pred Beogradski polumaraton sa par kratkih, ali intezivnih treninga. Uspeo sam da uradim te treninge zato što su kratki, ali nisam se na njima osećao najbolje. Jutro pred trku sam odlučio da krenem kao maratonski trening, tj. da probam da istrčim u planiranom tempu maratona, oko 3:55min/km. U slučaju da mi krene trka, odmah bih ubrzao i jurio do kraja za što bolji rezultat. Ako mi ne ide, mislio sam da probam da izvučem maraton tempo do kraja.

Krenuo sam trku kao što sam planirao. Maraton tempo oko 3:55min/km. Nisam se obazirao na ostale trkače. Samo sam slušao svoje telo i mnogo više nego obično pratio puls i ritam. Odmah sam osetio da to nije to. Kao da imam 60 godina više. Trčim i teško mi je. Stalno sam morao da ubrzavam, jer čim bih se malo opustio krenuo bih da usporavam. Nije išlo, ali nikako nisam mogao da dozvolim sebi da odustanem. Krenula je dugačka nizbrdica od Crvenog krsta, pa do Ekonomskog fakjulteta. Pustio sam noge da ih nosi inercija, ali i to mi je bilo teško. Sećam se kad sam prošle godine trčao maraton, na istoj nizbrdici sam išao oko 3:30min/km i to mi je bilo jako lako. Išao sam sličnim tempom i ovog puta, ali nije mi ni malo bilo lako. Mrcvario sam se preko Brankovog mosta i kad je došao ravan deo počeo sam da usporavam. Potpuno isti osećaj kao u Novom Sadu. Pred osmi kilometar pokušavam da ubrzam, ali ne ide. Odustao sam!

Krenuo sam pešice nazad, a u susret mi je išla kolona trkača. Bes koji me je obuzeo posle odustajanja brzo je prošao. Bilo mi je zadvoljstvo da gledam kolonu ljudi koja uživa u tako prostoj stvari kao što je trčanje. Došlo mi je da se okrenem i nastavim trku. Bodrio sam trkače koliko god sam mogao. U pešačenju preko mosta pravio mi je društvo jedan mladi atletičar koji je krenuo trku na 5km ali je zalutao za maratoncima. Oduševio sam se kad sam na mostu video moju drugaricu Mirku koja se odlučila na maraton! Ona ne trenira trčanje nego ponekad malo trčakara. Završila je maraton za 5:11 BRAVO !!! Došao sam do cilja gde su me čekali devojka, roditelji i kumovi. Iznenadilii su se kad su me videli. Znali su da nisam dobro u poslednje vreme i podržali su moju odluku o odustajanju. Morao sam da se utešim sa babinom štrudlom sa makom.

Siguran sam da sam mogao da završim i ovaj polumaraton. Bilo bi isto mrcvarenje kao u Novom Sadu. Ovog puta sam odustao. Na polumaraton u Novi Sad sam otišao posle dobro urađenih treninga. Mislio sam da mi je to loš dan i šta je tu je. Čim mogu da se mrdam u napred mogu i da završim trku, nikako DNF (did not finish). Na ovu trku sam došao sa drugačijim pristupom. Veliki problemi sa treninzima, a glavna trka blizu. Glavni razlog mog odustajanja je bio to što mi je glavna trka blizu i što bi nastavak trke mogao da ugrozi moj maraton.

Moralo je i to jedanput da se desi. DNF pored mog imena. Boli ali proći će. Sad sam skoncentrisan na trku u Trstu. Nisam dobro. Imam želju da treniram, ali od treniranja kao da mi je gore. Jedino što u ovom trenutku mogu da uradim je da ne radim ništa. Probaću da odmorim par dana, pa opet da pokušam da trčim i da vidim šta će mi telo kazati. U Trst idem definitivno. To je glavna trka i tu ne postoji opcija odustajanje. Šta god da se desi ja taj maraton završavam u predviđenom vremenu od pet ipo sati. Posle trke u Trstu ću dobro razmisliti o svemu i probati da nađem uzrok mog lošeg stanja i nešto promenim kako mi se ovo više ne bi ponovilo.

Moj kum Nikša je imao još jednu fantastičnu trku. Bio je 15. u polumaratonu sa vremenom 1:20:12. BRAVO !!!

Beogradski maraton 2010 ću pamtiti po mom prvom odustajanju i po još jednom velikom čudu koje se desilo na ovoj trci. A to je da je Ivan Ognjanović, pejsmejker, prvi put trčao bez kačketa.

Rezultate polumaratona i maratona možete videti na sajtu beogradskig maratona.

Novosadski polumaraton 2007. godine bio je moj prvi polumaraton. Istrčao sam ga za 1:39. Svake godine trčim tu trku i tu uvek popravim svoj PB u polumaratonu. Trebalo je tako da bude i ovaj put. Nadao sam se rezultatu ispod 1:20, ali je nešto pošlo naopako. Zamalo da budem lošiji nego na svom prvom polumaratonu. Ovaj put sam ga istrčao za 1:36.

Trku je trebalo da radim kao jači trening. Maraton u Trstu se bliži tako da sam početkom nedelje radio jače treninge za maraton. Super sam se osećao na tim treninzima. Iako na trku nisam došao skroz odmoran nadao sam se da ću dobro trčati.

Trku sam krenuo u grupi sa mojim kumom Nikšom Papićem i Jovanović Nenadom iz atletskog kluba Vojvodina. Odmah sam video da nešto nije u redu samnom. Nismo krenuli da jurcamo. Tempo je bio oko 3:40/km, 3:50/km. Taj tempo na treninzima držim bez problema, ali sad mi je bilo baš teško. U normalnom stanju pri tom tempu puls mi je oko 170bmp, ali sad je išao preko 180bmp. Nikšu i Nenada sam jedva pratio do drugog kilometra i onda sam posustao. Totalno sam se raspao i pokušavao sam da nekako ostanem u trci. Usporio sam na 4:15/km, mada sam se i pri tom tempu mnogo mučio. Video sam da mi je ova trka propast, ali nisam mogao da se pomirim sa tim da pored mog imena u rezultatima stoji DNF. Rešio sam da završim trku kako znam i umem. Trčao sam lagano kako mi je prijalo i uživao sam gledajući druge takmičare kako se trude da ostvare svoje ciljeve. Kako se trka bližila kraju išao sam sve sporije dok me je masa trkača prestizala. Završio sam trku srećan što se posle tri godine trkanja pored mog imena još uvek neće naći DNF.

Nisam siguran šta je uzrok mog lošeg stanja. Do starta sve je išlo kako treba. Predpostavljam da sam na ivici neke bolesti, verovatno neke prehlade. Posle trke sam se osećao malo malaksalo i imao sam temperaturu 37. Sad mi je samo jako važno da se ne razbolim.

Moj kum Nikša Papić je imao super trku. Bio je šesnaesti sa vremenom 1:19:55. BRAVO !!!

Posle trke sam otišao na piće sa mojom sestrom Ivanom iz Subotice, Nikšom i drugarima iz sela Jaše Tomić. Bilo mi je drago što sam društvo iz Jaše video posle dugo vremena.

Rezultate trke možete videti na sajtu novosadskog maratona, a slike u facebook galeriji sajta Trčanje.rs.