Dugo nisam pisao na blogu. Prethodnih mesec dana sam puno pisao i bilo mi je muka od tastature. Na poslu sam pisao pripravnički dnevnik i pripravnički rad, a kuću sam pisao projekte za poslednji ispit i master rad za fakultet.

Trenizi su mi sve ovo vreme išli dobro, jako dobro. Ambiciozno sam očekivao naredne trke. Prvo sam se oprobao na polumaratonu na Paliću. Nisam se dobro odmorio za tu trku i trčao sam je sa teškim nogama. To je više bio jači trening. Vreme je bilo nepovoljno za trčanje. Duvao je jak hladan vetar. Bila je to jako interesantna trka. Celu drugu polovinu trke sam se borio sa Atilom iz Bačke Topole i Kesićem iz Sombora. Bila je to žestoka borba. Uspeo sam pre njih da uđem u cilj. Dobro su se borili, svaka čast. Trku sam završio za 1h i 17min, ali to vreme se nevaži za moj lični rekord. Organizatori su napravili veliki propust i staza je bila kraća skoro za kilometar. Pored teških nogu i jakog vetra trčao sam dosta dobro.

Na ultramaratonu na Adi 12. marta sam radio jači trening specifičan za maraton. Trčao sam 30km, prosečnim tempom 4:10/km. Taj dan je bilo baš vuće i to me je malo usporilo. Usput sam imao još dosta dobrih treninga. Trčao sam 4x(2000m za oko 6:50), pauza 90 sekundi kaskanje. Tri dana zatim sam išao 10km za 36:19. Dva dana zatim sam radio dužinu 12km oko 4:20/km, pa fartlek 4x(3km za 3:45/km + 2km za 4:10/km), sve ukupno 32km prosečnim tempom 4:05/km. Sve je bilo spremno da novosadski polumaraton trčim ispod 1h i 20min.

Krenuo sam novosadski polumaraton i već na početku problemi. Noge u odličnom stanju. Disanje kontrolisano, kao da šetam. U grudima me nešto stiska. Pogledam puls kad on 180. Nisam krenuo prejako, čak sam krenuo sporije nego što sam planirao. Mislio sam proći će to, Garmin me zeza i biće OK. Kilometri prolaze, a ja ne ličem na sebe sa prethodnih treninga. Puls i dalje previsok. Za oko deset otkucaja veći nego na treningu pri istom tempu. Noge i dalje super. Disanje kao da sedim. Osećam kao da mi je nervni sitem poblesavio i nepotrebno tera moje srce da lupa ko blesavo. Tako ja patim i pokušavam da držim gupu. Gledam garmin, idem tempom koji mi je na trenizima zezanje. Puštam grupu i padam u ritmu. Masovno me obilaze. Skoz sam usporio. Mogu da se vučem do kraja i završim trku. Čemu to da još jednu trku završavam kao u tuđem telu. Odustajem na 15. km.

Na veliku žalost ne znam šta je tačno problem. Što mi puls na trci ide tako visoko? Kad sam stigao kuću uradio sam mali eksperiment. Izašao sam da trčim. Istračao sam 2km u tempu kom sam planirao da trčim polumaraton. Bilo mi je teško jer sam bio umoran od trke, gladan i žedan. Ali nisam osećao stezanje u grudima kao na trci. Pokušao sam da ubrzam i podignem puls. Puls mi nije bio visok. Bio je kao na treningu. Imam par teorija za lošu trku i nadam se da ću u narednom periodu uspeti da nađem odgovor:

TREMA – Bio sam mnogo nervozan pred trku. Dve godine pokušavam da trčim polumarato ispod 1h i 20min. Osećao sam se dobro i mnogo sam želeo da to uradim. Možda me je nervoza pojela i prouzrokovala povišen puls koji me je slomio.

OPET PRETRENIRAN – Ovo je ono čega se strašno plašim uvek kad treniran. Ne želim da mi se nika ponovi stanje od prošle godine. Prošle godine je počelo sa povišenim pulsom. Nadam se da ovja put to nije slučaj. Pretreniranost mi je pratila malaksalost, osećao sam se kao bolestan dok trčim. Sad te malaksalosti nema, samo divlja puls. Možda sam formu za beogradski maraton podigao prerano. Posle visoke forme ili ide odmor i novi ciklus treninga ili se ulazi u pretreniranost. Videću kako će mi ići naredni treninzi. Ako opet osetim pretreniranost i povišen puls onda sam zeznuo stvar i odustaem od beogradskog maratona.

UMORAN OD PRETHODNIH TRENINGA – Trenirao sam jako prethodne dve nedelje, a za trku sam sužavao samo dva dana. Možda bude sve OK kad odmorim. Napravio sam grešku sa treningom u ovu sredu. Bio je prejak. Trčao sam 18km. Prva dva km zagrevanje, a posle 16km tempom oko 3:45/km. Na tom treningu sam se osećao odlično i trčao jako lako. Da sam produžio još 5km bio bi to polumaraton ispod 1h i 20min. Prosečan puls na tom treningu mi je bio 159, a maksimalni 174 što govori koliko je moje stanje na polumaratonu bilo nenormalno.

Probaću narednu nedelju da uradim jaku i onda sledi sužavanje za beogradski maraton.

Poslednja trka u ovoj sezoni mi je bila polumaraton u Apatinu. Tempirao sam formu za ovu trku. Prvi put sam se trkao kao registrovan takmičar za prvenstvo države. Kao cela ova sezona i ova trka je bila propast.

Problem je bio što sam precenio sebe. Prethodnih nedelja sam dobro trenirao i nadao sam se dobroj trci. Bio sam malo više nervozan pred start jer sam na većini trka u ovoj sezoni pucao. Sa verom u sebe trku sam krenuo u glavu.

Odmah na startu sam uhvatio grupu sa trkačima za koje znam da trče polumaratone ispod 1:20. Bilo mi je teško od samog starta. Puls mi je bio preko 180 što je za mene prilično visoko. Ranije sam trčao polumaratone na kojima sam se mučio od prvog do poslednjeg kilometra, a pri tom mi tempo nije padao. Verovao sam da i sad to može da bude slučaj. Ubrzao sam malo da bih pobegao grupi u kojoj sam se nalazio. Dobro trčim kad bežim od nekog .

Davao sam sve od sebe i kidao se koliko sam mogao. 10km sam prošao za malo više od 36min. Precenio sam sebe. Tempo kojim sam išao je bio prejak za mene. Puko sam i kilavljenje do kraja. Završio sam trku za 1:24:38.

Sam sam kriv što se trka loše završila po mene. Bio sam alav. Od starta sam zacrtao sebi da pratim grupu. Sve trke koje sam dosad trčao na taj način su se loše završavale. Držao sam puls preko 180 skoro 12km. Laktati su mi se toliko nagomilali u nogama da trenutno imam jaku upalu mišića. Ovakve upale sam imao samo kad sam nešto radio totalno nespreman. Sve bi bilo bolje da sam krenuo sporije.

Ova sezona je za mene bila ogroman eksperiment. Eksperimentisao sam sa svim mogućim: ishrana, tehnika trčanja, vežbe snage, samotreniranje, trke u glavu itd. Rezultat toga je puno loših trka i treninga, ali naučene lekcije će mi biti veoma korisne u budućnosti.

Taj način treniranja je besprekorno funkcionisao pune dve godine. Sve je bilo savršeno. Kad god bi me neko pitao kako treninzi, ja bih odgovarao ”odlično”. Nisam imao pojma kako to izgleda kad ne idu treninzi. Konstantno sam napredovao i skoro na svakoj trci sam obarao lični rekord. Za te dve godine sam od totalnog početnika došao do maratona od 3h. Maraton za 3h sam trčao prošlo proleće u Beogradu. Posle toga sam sa velikim ambicijama krenuo u treniranje za maratone ispod 3h, ali počeli su problemi.

Bilo je potrebno trenirati više i jače. Nastavio sam ja svoje, dobijem plan i udri. Jesenas sam u Zagrebu istrčao maraton za 2:52. Bio sam prezadovoljan tim rezultatom obzirom kako su mi pripreme za taj maraton protekle. Pred tu trku sam se osećao umorno i iscrpljeno. Skupili su mi se teški treninzi tokom leta. Sve treninge te jeseni sam radio sa bolovima u nogama. Mnoge treninge nisam mogao da trčim brzo koliko je trebalo. Sužavanje pred trku je dalo efekta i ja sam ipak dobro prošao na toj trci. Želeo sam da se više nikad pred maraton ne osećam tako loše. Tražio sam grešku u svemu, ishrani, tehnici, glavi itd, ali pravi problem tada nisam video. Pravim kratku pauzu između dve sezone i nastavljam standardno, plan i udri.

Ova sezona mi je lepo počela. O tome pišu prvi članci na ovom blogu. Palo je par ličnih rekorda i prva pobeda. Ubrzo je stanje kao pred Zagreb počelo da se ponavlja, ali je ovog puta bilo mnogo gore. Sve se završilo lošim maratonom u Trstu.

GDE JE PROBLEM?

Ne mogu sa 100% da kažem šta je problem, ali posle mnogo analize i razmišljanja sumnjam na sledeće:

Mislim da je problem ”PLAN I UDRI”.

Ne mislim da su planovi koje sam dobijao od mog trenera loši, niti da je Bojan loš trener, nego mislim da je način mog treniranja bio loš. Prilikom saradnje sa Bojanom jednu stvar mogu da tvrdim 100%, a to je da je Bojan dao sve od sebe kao moj trener i da se maksimalono trudio oko mojih treninga i oko mene.

Bojan ima preko 30 godina iskustva u sportu i jako mnogo zna. Izgradio je svoj sistem treninga i svoju filozofiju. Ima veliki broj zadovoljnih klijenata. Šta onda kod mene nije valjalo?

Sistem plan i udri je bio odličan dok sam bio na nižem nivou, ali kad je trebalo ozbiljnije da se trči to je palo u vodu. Glavni problem je bio to što sam na taj način skroz zapostavio moje telo. Kad su treninzi u pitanju nisam uopšte uzimao u obzir to kako se osećam, već sam se po svaku cenu držao plana. Dugotrajnim ignorisanjem sebe sam se postepeno uništavao. To se završilo mrcvarenjem u Trstu i totalnim psihičkim i fizičkim pucanjem što se tiče treninga. Došao je trenutak kad moram da stanem i napravim rez u karijeri. Nešto veliko mora da se promeni.

ŠTA DALJE?

Imam veliku potrebu da nešto veliko promenim u mom sportskom životu. Prvo moram da počnem da slušam svoje telo i ne bi smeo više da zapostavljam to kako se osećam. Bojan je dobar trener i sa puno pažnje piše planove, ali kad mi piše plan za narednu nedelju on ne može da zna kako se osećam i kad mi piše trening za kraj nedelje on ne može da predvidi u kakvom će stanju moje telo tada da bude. Da bi se ti problemi smanjili morala bi da se poboljša naša komunikacija što je nemoguće. On se odselio u Ameriku, deli nas okean. Putem maila ne može mnogo toga da se kaže. Bojan u Americi radi kao uspešan trener. Pored toga bavi se mnogim drugim stvarima i jednostavno je nemoguće da obavljamo adekvatnu komunikaciju što se treninga tiče. Drugačije bi bilo da je on u Srbiji i da se češće viđamo. Ja ne bih mogao da korigujem njegove planove u skladu sa tim kako se osećam. On ima svoj specifičan sistem treninga i jednostavno ne bih uspeo na dobar način da korigujem planove.

Razmišljao sam o promeni trenera, ali mislim da bih i tad imao sličnih problema. Na kraju sam se odlučio za jedan VELIKI EKSPERIMENT.

Do kraja sezone ću pokušati da TRENIRAM SAM SEBE. Možda je to loša ideja i možda ću posle par meseci moliti Bojana da me primi nazad, ali želim da pokušam.

Za tri godine treniranja sam stekao prilično iskustvo. Redovno se o treniranju edukujem na internetu i čitam knjige. Imam iskustva kao trener u HERMES PLUS-u. Radim sa jednim klijentom koga polako uvodim u svet trčanja. Mislim da sam spreman da to pokušam. Do sad nisam mogao da treniram sam sebe jer bi to bilo serijsko samoubistvo. Bio bih surov prema sebi i stalno bih mislio da mogu više. Trebao mi je jedan šamar da bih počeo da štedim sebe. Ovo kroz sta sam sad prošao je upravo taj šamar i kockica koja je nedostajala da bih mogao da postanem sam svoj trener. Ova lekcija je zlata vredna i konačno sam dobio poštovanje prema odmoru. Imam veliku želju da ovo iskustvo prenesem drugima jer mislim da dosta njih u Srbiji pravi istu grešku. Upravo zato i pišem ovaj blog. Kao trener u HERMES PLUS želim da ljudima koji hoće da uživaju u sportu pomognem da kroz ovo nikada ne prođu i kad ih neko pita kako idu treninzi oni uvek kažu ”odlično”. To se jedino postiže dobrom komunikacijom.

Posle tri loše trke i velikih problema u treninzima jedino što mogu da uradim je da se dobro odmorim. Posle maratona u Trstu sam rešio da dve nedelje provedem bez ikakvih fizičkih aktivnosti.

Period od dve nedelje potpunog netreniranja se bliži kraju. Prijalo mi je, ali jedva čekam da ponovo protrčim. Mnogi su me zvali na lagana trčanja, ali sam to teška srca odbijao. Rešio sam da dve nedelje ”postim” i tako mora da bude. Pored netraniranja opustio sam se i u drugim stvarima. Nisam uopšte vodio računa o ishrani. Jeo sam šta god mi padne pod ruku. Spavao sam dosta više nego obično. Čak sam često dremao posle ručka. Manje sam učio, zapustio blog, jednostavno sam se mnogo ulenjio.

Prijalo mi je malo da džabalebarim, ali jednostavno ne mogu tako da živim. Navikao sam da ceo dan nešto radim i lenjost mi smeta. Možda sam malo radoholičar. Dosta mi je lenjosti i počinjem da se vraćam u normalno stanje. Najviše od svega mi fali trčanje. Kao što moram da dišem, pijem vodu, jedem tako moram i da trčim. Jednostavno bez trčanje nisam svoj i to se odražava na ceo moj život. Od seledeće nedelje krećem sa laganim trčanjem koje i dalje spada u oporavak, ali sad aktivni oporavak. Jedva čekam da se ponovo vratim ozbiljnom treningu i da jurim PB na nekoj trci. Pre neki dan sam potrčao nekih 200m za autobusom. Osećaj je bio fenomenalan. Mislim da sam išao dosta brzo, ali osetio sam neverovatnu lakoću koraka. Tako nešto nisam osetio mesecima.

Polako razmišljam šta mi je činiti u budućnosti. Neću se neko vreme pojavljivati na trkama kao takmičar, biću publika. Volim da se trkam samo kad sam dobro spreman. Ne volim da se pojavljujem na startnoj liniji nespreman sa ciljem samo da istrčim. Moj način uživanja u sportu i trkama je da se trkam dobro pripremljen. Jednostavno volim da se osećam spremnim, tj. da budem u dobroj formi.

Pored velikih problema koje imam sa trčanjem u poslednje vreme našao sam se na startu maratona u Trstu. Start nije bio u Trstu nego 42km dalje u nekom gradiću u Italiji, a cilj je bio u Trstu. Vreme je bilo idealno za trčanje, oblačno sa blagim vetrom i temperaturom oko 17 stepeni. Problemi koji me prate su učinili da pred trku budem nervozniji nego obično. Društvo mi je pravio Aleksandar Vukičević koji se spremao za svoj prvi maraton. Zabavljali smo se gledajući smešan ritual nekog Kineza.

Kada je trka krenula nervoza me je odmah prošla. Krenuo sam na osećaj dok sam Garmin samo gledao da ne preteram. Brzo su mi prolazili prvi kilometri. Osećao sam se odlično. Trčao sam na osećaj i nisam mnogo obraćao pažnju šta Garmin pokazuje. Uživao sam u trci. Svi problemi su nestali. Bilo je dosta takmičara koji su trčali sličnim tempom kao ja. Ipak sam trčao sam i slušao svoje telo. Radovao sam se što imam obilje konkurencije. Svi smo se odmeravali pripremaju ću se za pravu borbu koja tek dolazi. Puštao sam da me pretiču i držao se svog ritma. Mislio sam, videćete vi na 35. kilometru. Bio sam jako srećan, sto posle vrednog treniranja dođem na trku da odmeravam snagu sa drugima. To je ono u čemu najviše uživam. Došao je 10. kilometar. Prolaz skoro tačno 40 minuta. Bio sam zadovoljan takvim stanjem stvari. Tempo je malo počeo da mi opada. Nisam hteo da se forsiram da bih imao snage za kasnije. Počeli su konstantno da me obilaze. Držao sam se dobro dok nije počeo uspon koji je bio dug, od 19. do 25. kilometra. Počeo sam da padam. Postajalo mi je sve teže. Na pola trke obišao me je pejsmejker za 3h. Nadao sam se da i dalje mogu imati dobru trku. Čekao me je spust od 10 kilometara, a ja nizbrdo mogu dobro da trčim. Posle pola trke sustigao sam kolonu najsporijih polumaratonaca. To dosta ometa trčanje jer se treba probijati kroz gustu kolonu trkača. Nije mi to mnogo smetalo jer sam već počeo da trčim dosta sporije. Pokušavao sam da dam gas, ali moje noge to nisu mogle da podnesu. Do 30. kilometra sam već totalno puko iako je sve bilo nizbrdo. Išao sam oko 5min/km i samo sam želeo da što pre stignem do cilja. Stanje mi je bilo sve gore. Cele noge su mi bile u bolovima i išao sam sve sporije. Na 35. kilometru sam bio u totalnoj agoniji. Jedava sam se kretao napred. Pokušao sam da hodam, ali mi je to bilo teže nego da skroooz lagano trčkaram. Samo sam želo da se ova patnja što pre završi. Na okrepu na 40.kilometru zapazio sam jednog maratonca sa početka trke. I on je totalno puko i šetao je. On se okrenuo i mislim da se i on mene setio sa početka trke. Bio je takođe razvaljen i stao je da pije vodu. Meni se vrati osmeh na lice zato što i u ovakvoj situaciji sam našao nekog da se trkam. Sa 7min/km sam ubrzao koliko god sam mogao na 5:30min/km. Stalno sam se okretao da vidim da li me prati. Počeo je da trči i prošao je pored mene kao brzi voz. Nastavio sam da se gegam do kraja. Kroz cilj sam prošao pognute glave za 3h i 21min.

Osećao sam se loše i fizički i psihički. Moja porodica, devojka i kumovi su se okupili oko mene pokušavajući da mi pomognu. Raspoloženje mi se brzo vratilo. Čuo sam da je moj kum Nikša imao još jednu fantastičnu trku. Završio je polumaraton za 1:17. Trebalo je da još uživamo u Trstu i da posle krenemo za Veneciju. Psihički sam za par minuta bio skroz OK. Istrčan još jedan maraton. Fizički nisam bio dobro. Strašno su me bolele noge i jedva sam hodao. Bilo mi je muka. Osećao sam se kao posle maratona u Mađarskoj kad sam završio na infuziji. Da bih se što pre povratio i nastavio da se dobro provodim otišao sam u šator hitne pomoći da tražim infuziju. Lekari su me stavili na krevet. Umesto infuzije oko mene se skupilo 5, 6 lekara i medicinskih sestara. Gledali su me kao da sam na samrti. Svaki mi je nešto merio. Sve mi je bilo OK. Pritisak skoro idealan, 110 sa 70. Doneli su neki fensi EKG koji nije hteo da radi. Njih gomila se i dalje vrtela oko mene i EKG-a. Na kraju su uspeli da mi izmere i EKG. Lekar se smejao i rekao ”PERFEKTO”. Video sam da nema ništa od moje infuzije. Hteo sam da odem do mojih, jer su se sigurno brinuli. Lekari su navalili na mene da ležim još malo. Nikako nisam mogao da se sporazumem sa njima jer nisu razumeli ni reč engleskog. Ubrzo mi je postalo bolje i nastavio sam sa uživanjem u Italiji.

Trka i sve oko nje je super organizovano. Ekspo je možda malo siromašniji, ali je sve ostalo perfektno. Celu nedelju u Trstu se dešavaju razne sportske i kulturne manifestacije kao uvod u maraton. Od svega mi se najviše svidela staza. Najlepša maratonska trasa na kojoj sam dosad trčao. Prvo se prolazi kroz puno lepih gradića. Posle staza ide pored mora gde je pogled uvek fantastičan. Sve ze završava na bučnim ulicama Trsta gde navijači ovaj maraton čine još lepšim.

Aleksandar Vukičević je uspeo da istrči svoj prvi maraton za 3h i 50min. BRAVO MAJSTORE !!! Fenomenalno za prvi put. Žao mi je što nisam mogao da ga sačekam, jer sam se tada borio sa lekarima.

Kako sam se proveo na ovom putovanju ne mogu da opišem. U dolasku smo obišli Rovinj. Posle trke smo otišli u Veneciju. Šta više reći.

Rezultate u maratonu i polumaratonu možete videti na sajtu trke.

Prošao je Beogradski maraton 2010. O ovogodišnjem poboljšanju trke i mojim očekivanjima sam pisao u prethodnom članku. Neću kritikovati organizaciju jer sam već sam sebi dojadio kukajući o manama ove trke, ali sam oduševljen dobrom voljom ljudi koji su učinili ovu trku mnogo boljom. Mislim na pejsmejkere i ljude zadužene za dodatne okrepe. Vreme je bilo uobičajeno za Beogradski maraton, toplo i vetrovito. Malo nezgodno za trčanje što se vidi po rezultatima.

Kao što sam već pisao, ne osećam se najbolje u poslednje vreme. Novosadski polumaraton sam jedva završio i posle toga me prate problemi. Ne idu mi treninzi. Nekad super uradim trening, a nekad totalno puknem. Kašljem i sumnjam na neku bolest. Idem po lekarima, a oni pojma nemaju šta mi je. Krvna slika mi je u redu. Dajem sve od sebe da se što bolje spremim za maraton u Trstu što mi je glavni cilj za prvi deo sezone. Trener me je odmarao pred Beogradski polumaraton sa par kratkih, ali intezivnih treninga. Uspeo sam da uradim te treninge zato što su kratki, ali nisam se na njima osećao najbolje. Jutro pred trku sam odlučio da krenem kao maratonski trening, tj. da probam da istrčim u planiranom tempu maratona, oko 3:55min/km. U slučaju da mi krene trka, odmah bih ubrzao i jurio do kraja za što bolji rezultat. Ako mi ne ide, mislio sam da probam da izvučem maraton tempo do kraja.

Krenuo sam trku kao što sam planirao. Maraton tempo oko 3:55min/km. Nisam se obazirao na ostale trkače. Samo sam slušao svoje telo i mnogo više nego obično pratio puls i ritam. Odmah sam osetio da to nije to. Kao da imam 60 godina više. Trčim i teško mi je. Stalno sam morao da ubrzavam, jer čim bih se malo opustio krenuo bih da usporavam. Nije išlo, ali nikako nisam mogao da dozvolim sebi da odustanem. Krenula je dugačka nizbrdica od Crvenog krsta, pa do Ekonomskog fakjulteta. Pustio sam noge da ih nosi inercija, ali i to mi je bilo teško. Sećam se kad sam prošle godine trčao maraton, na istoj nizbrdici sam išao oko 3:30min/km i to mi je bilo jako lako. Išao sam sličnim tempom i ovog puta, ali nije mi ni malo bilo lako. Mrcvario sam se preko Brankovog mosta i kad je došao ravan deo počeo sam da usporavam. Potpuno isti osećaj kao u Novom Sadu. Pred osmi kilometar pokušavam da ubrzam, ali ne ide. Odustao sam!

Krenuo sam pešice nazad, a u susret mi je išla kolona trkača. Bes koji me je obuzeo posle odustajanja brzo je prošao. Bilo mi je zadvoljstvo da gledam kolonu ljudi koja uživa u tako prostoj stvari kao što je trčanje. Došlo mi je da se okrenem i nastavim trku. Bodrio sam trkače koliko god sam mogao. U pešačenju preko mosta pravio mi je društvo jedan mladi atletičar koji je krenuo trku na 5km ali je zalutao za maratoncima. Oduševio sam se kad sam na mostu video moju drugaricu Mirku koja se odlučila na maraton! Ona ne trenira trčanje nego ponekad malo trčakara. Završila je maraton za 5:11 BRAVO !!! Došao sam do cilja gde su me čekali devojka, roditelji i kumovi. Iznenadilii su se kad su me videli. Znali su da nisam dobro u poslednje vreme i podržali su moju odluku o odustajanju. Morao sam da se utešim sa babinom štrudlom sa makom.

Siguran sam da sam mogao da završim i ovaj polumaraton. Bilo bi isto mrcvarenje kao u Novom Sadu. Ovog puta sam odustao. Na polumaraton u Novi Sad sam otišao posle dobro urađenih treninga. Mislio sam da mi je to loš dan i šta je tu je. Čim mogu da se mrdam u napred mogu i da završim trku, nikako DNF (did not finish). Na ovu trku sam došao sa drugačijim pristupom. Veliki problemi sa treninzima, a glavna trka blizu. Glavni razlog mog odustajanja je bio to što mi je glavna trka blizu i što bi nastavak trke mogao da ugrozi moj maraton.

Moralo je i to jedanput da se desi. DNF pored mog imena. Boli ali proći će. Sad sam skoncentrisan na trku u Trstu. Nisam dobro. Imam želju da treniram, ali od treniranja kao da mi je gore. Jedino što u ovom trenutku mogu da uradim je da ne radim ništa. Probaću da odmorim par dana, pa opet da pokušam da trčim i da vidim šta će mi telo kazati. U Trst idem definitivno. To je glavna trka i tu ne postoji opcija odustajanje. Šta god da se desi ja taj maraton završavam u predviđenom vremenu od pet ipo sati. Posle trke u Trstu ću dobro razmisliti o svemu i probati da nađem uzrok mog lošeg stanja i nešto promenim kako mi se ovo više ne bi ponovilo.

Moj kum Nikša je imao još jednu fantastičnu trku. Bio je 15. u polumaratonu sa vremenom 1:20:12. BRAVO !!!

Beogradski maraton 2010 ću pamtiti po mom prvom odustajanju i po još jednom velikom čudu koje se desilo na ovoj trci. A to je da je Ivan Ognjanović, pejsmejker, prvi put trčao bez kačketa.

Rezultate polumaratona i maratona možete videti na sajtu beogradskig maratona.

Novosadski polumaraton 2007. godine bio je moj prvi polumaraton. Istrčao sam ga za 1:39. Svake godine trčim tu trku i tu uvek popravim svoj PB u polumaratonu. Trebalo je tako da bude i ovaj put. Nadao sam se rezultatu ispod 1:20, ali je nešto pošlo naopako. Zamalo da budem lošiji nego na svom prvom polumaratonu. Ovaj put sam ga istrčao za 1:36.

Trku je trebalo da radim kao jači trening. Maraton u Trstu se bliži tako da sam početkom nedelje radio jače treninge za maraton. Super sam se osećao na tim treninzima. Iako na trku nisam došao skroz odmoran nadao sam se da ću dobro trčati.

Trku sam krenuo u grupi sa mojim kumom Nikšom Papićem i Jovanović Nenadom iz atletskog kluba Vojvodina. Odmah sam video da nešto nije u redu samnom. Nismo krenuli da jurcamo. Tempo je bio oko 3:40/km, 3:50/km. Taj tempo na treninzima držim bez problema, ali sad mi je bilo baš teško. U normalnom stanju pri tom tempu puls mi je oko 170bmp, ali sad je išao preko 180bmp. Nikšu i Nenada sam jedva pratio do drugog kilometra i onda sam posustao. Totalno sam se raspao i pokušavao sam da nekako ostanem u trci. Usporio sam na 4:15/km, mada sam se i pri tom tempu mnogo mučio. Video sam da mi je ova trka propast, ali nisam mogao da se pomirim sa tim da pored mog imena u rezultatima stoji DNF. Rešio sam da završim trku kako znam i umem. Trčao sam lagano kako mi je prijalo i uživao sam gledajući druge takmičare kako se trude da ostvare svoje ciljeve. Kako se trka bližila kraju išao sam sve sporije dok me je masa trkača prestizala. Završio sam trku srećan što se posle tri godine trkanja pored mog imena još uvek neće naći DNF.

Nisam siguran šta je uzrok mog lošeg stanja. Do starta sve je išlo kako treba. Predpostavljam da sam na ivici neke bolesti, verovatno neke prehlade. Posle trke sam se osećao malo malaksalo i imao sam temperaturu 37. Sad mi je samo jako važno da se ne razbolim.

Moj kum Nikša Papić je imao super trku. Bio je šesnaesti sa vremenom 1:19:55. BRAVO !!!

Posle trke sam otišao na piće sa mojom sestrom Ivanom iz Subotice, Nikšom i drugarima iz sela Jaše Tomić. Bilo mi je drago što sam društvo iz Jaše video posle dugo vremena.

Rezultate trke možete videti na sajtu novosadskog maratona, a slike u facebook galeriji sajta Trčanje.rs.