Poslednja trka u ovoj sezoni mi je bila polumaraton u Apatinu. Tempirao sam formu za ovu trku. Prvi put sam se trkao kao registrovan takmičar za prvenstvo države. Kao cela ova sezona i ova trka je bila propast.

Problem je bio što sam precenio sebe. Prethodnih nedelja sam dobro trenirao i nadao sam se dobroj trci. Bio sam malo više nervozan pred start jer sam na većini trka u ovoj sezoni pucao. Sa verom u sebe trku sam krenuo u glavu.

Odmah na startu sam uhvatio grupu sa trkačima za koje znam da trče polumaratone ispod 1:20. Bilo mi je teško od samog starta. Puls mi je bio preko 180 što je za mene prilično visoko. Ranije sam trčao polumaratone na kojima sam se mučio od prvog do poslednjeg kilometra, a pri tom mi tempo nije padao. Verovao sam da i sad to može da bude slučaj. Ubrzao sam malo da bih pobegao grupi u kojoj sam se nalazio. Dobro trčim kad bežim od nekog .

Davao sam sve od sebe i kidao se koliko sam mogao. 10km sam prošao za malo više od 36min. Precenio sam sebe. Tempo kojim sam išao je bio prejak za mene. Puko sam i kilavljenje do kraja. Završio sam trku za 1:24:38.

Sam sam kriv što se trka loše završila po mene. Bio sam alav. Od starta sam zacrtao sebi da pratim grupu. Sve trke koje sam dosad trčao na taj način su se loše završavale. Držao sam puls preko 180 skoro 12km. Laktati su mi se toliko nagomilali u nogama da trenutno imam jaku upalu mišića. Ovakve upale sam imao samo kad sam nešto radio totalno nespreman. Sve bi bilo bolje da sam krenuo sporije.

Ova sezona je za mene bila ogroman eksperiment. Eksperimentisao sam sa svim mogućim: ishrana, tehnika trčanja, vežbe snage, samotreniranje, trke u glavu itd. Rezultat toga je puno loših trka i treninga, ali naučene lekcije će mi biti veoma korisne u budućnosti.